Кад могу Американци, што не би и Санадци, кад први записи о селу датирају много пре него што је Колумбо открио Нови свет, поносан је на древне банатске корене Петров.
Признаје да њега и дружину му године притискају, али опстаје његова штала с врсним касачима. Колико су успешни на домаћим и страним хиподромима сведочи шездесетак шампионских пехара, док су само пар пута Србини мезимци освајали друго, треће или четврто место. Био је у два наврата на највећим тркама у Паризу, а Надир 3 такмичио се у Бечу и Будимпешти.
Јако добар је Донато Лука, кога сам купио пре неколико месеци а стигао је из Финске. Стар је девет година и већ се добро показао на три трке у Пешти и једној у Суботици, где ће стартовати ове сезони да се одмери с најбржим коњима Србије. Ипак, апсолутно најбољи је Бен Хит, који се ождребио у мојој штали, трчао стотинак пута, имао 20 победа и трајно ми одредио хоби. Остала грла су углавном потекла из ове штале, али тренутно немам кобила, док касаче који наступају тренира Аце Димитријевић из Суботице, вели Петров.
Љубав према коњима наследио је од деде и оца, који су међу првима у северном Банату имали липицанере.
Упркос раном одласку из завичаја, прво у Београд на студије а после у Нови Сад, нешто ме тера да се стално враћам, објашњава Петров, који сем пријатеља, Санадаца из места и дијаспоре, окупља и доста коњара.
Молитвени доручак почиње увек суботом кад одјутри, око 10 сати, а потраје у добром расположењу до вечери. Мени такав да Бела кућа може само завидети. Сви су уверени да ни Трамп не би одолео, али ово, углавном мушко друштво, радије би угостило његову супругу Меланију. Ипак, било је и представника с друге стране Велике баре, јер је познати београдски адвокат Тома Вишњић (наше оптуженике бранио у Хагу) довео колегу Нормана Сепенука из Портланда. Овајдили се и тамбураши у чврстој валути кад се мистер Сепенук машио новчаника, па их свирци и Санадци испратише како доликује.
Јеловник се готово не мења 18 година, увек је на окупу готово исто друштво, сем оних које смо испратили у вечну кућу, каже Петров, па у помен пријатељу Баби, једној од легенди ових окупљања, од музиканата које предводи шеф великог оркестра РТВ Мића Јанковић поручи “Дотак'о сам дно живота” Томе Здравковића.
Пре доручка циркулација се поправи ракијом белком од медених шљива, али буде кајсијеваче, виљамовке, дударе и друге жестине. За мезе пите са сиром, кромпиром и зељем, мокрински лиснати сир, следи димљена плећка, шарена сланиница танко резана, кромпир у чакширама, хлеб са гушчијом масти и паприком, а салата су млади лук, ротквице и љуте папричице.
Од доручка нема каде да се дане, ето за ужину барена ролована шунка и рен. А тек ручак: шурена јаретина испод сача (спрема је врсни кулинар Владан Суботин), прасетина се пече у паорској пећи, а салчићи са џемом од кајсија подмазују ризлингом и розеом из карловачког Бајиловог подрума.
Ратко Боровница из Кикинде, бивши председник Фудбалског савеза Војводине и власник грађевинске фирме “Техногор”, имао је оправдање за ранији одлазак.
Обично последњи одлазим, али полаже се камен-темељац за 25 станова за избеглице из Хрватске и БиХ на мом градилишту и морам бити присутан, јер стижу потпредседник владе Ивица Дачић и други званичници, вајка се Боровница.
Санадац Радован Лала Давидов је корене пустио у Петровцу на Млави. Отишао као врстан фудбалер пре скоро пола века и тамо остао.
Кад уграбе времена, воле деца и унуци да дођу у Санад и пецају на Тиси, прича Лала, који је након спортске каријере највише директоровао.
По руководилачком стажу не заостаје Ђурђе Ђура Кнежевић, челник пољопривредне задруге, касније АД “Санад”, 36 и по година. На тераси куће Петров увек баци коју партију карата са браћом Надрљански – Слободан је цењено име правосуђа Новог Сада, а Станко банкарства Зрењанина. Уклопио се и санадски зет Љубиша Ђорђевић, успешан бизнисмен из Суботице, који долази још из студентских дана, због тадашње девојке, сад супруге Биљане.
Песма каже “бесни момци у Санаду, бесни у Мокрину”, али Санадци су и питоми, мени прави другари већ тридесетак година. Тешко се живи, али имају духа. Наравно, ко не може с њима да се носи у испијању ракије и вина, није њихов, примио се у тазбини Љубиша.
Мића Јанковић у Санаду свира од првог сусрета, али је сад први пут видео у Санаду свадбарску колону аутомобила.
Увек је весело, ипак, волео бих да је сваке суботе свадба. Лепо је и мирно ово место и памтим на почетку, кад смо с Миланом Прунићем Думом шетали шором, мештани су отварали прозоре да нас поздраве, само се лепог сећа маестро Јанковић.
Милорад Митровић
