На ражњу испекао више од сто волова

На Сретење, 15. фебруара, одржана је Ревена која се уклопила у Дан државности Србије, а по прелепом дану у шуми на ивици града, у Багремари код Бачке Паланке, окупило се око 2.000 људи.

Нема такмичења, људи се друже, мезе, врте се ражњеви, цврчи роштиљ, али по традицији, јер се Ревена одржава по осми пут, у центру пажње био је Мишо Смиљанић, звани Бубрег, из Младенова, јер је на великом ражњу пекао бика од 450 килограма. Родитељи и деде доводили су децу да виде „чудо невиђено“ које ће дуго памтити, други су стрпљиво чекали да огромне печеница буде начета...           

- Наше порекло је из Гламоча, деда је прво средином  прошлог века дошао у Земун, а завршили смо у Младенову – каже Смиљанић. – Слободно могу да кажем да сам вероватно на овим просторима најбољи мајстор за печење вола на ражњу, јер то радим више од 35 година. Почео сам давно, односно 1980. године и то у Хрватској, тачније у Истри, лепом градићу Врсару. Тада сам пекао бикове као туристичку атракцију, а радио сам са нашим Томом Бајатом који је тамо радио као угоститељ. До сада сам испекао сигурно преко 100 бикова, а колико тачно нисам водио евиденцију. Воле људи овакве догађаје, јер се дешавају ретко, односно не пече се во од 400, 500 или 600 килограма сваког дана већ само на важне датуме: да ли за породицу, државу...           

Смиљанић каже да је своје умеће приказивао не само у Врсару, било га је широм бивше велике Југославије. Вртео је његов ражањ бикове, на пример, у Бубањ Потоку, Ужицу, Новом Саду, Ветернику, Бездану, Оџацима, Суботици, Бачу, а присећа се да их је највише пекао у Челареву и тврди да је у том месту сигурно испекао најмање 25 бикова.          

- Велик је овај посао, не може човек све сам, мада сам ја туђу помоћ свео на минимум, али опет треба у појединим фазама помоћ још неколико пари јаких руку, не можеш сатима да мажеш печеницу, пазиш на ватру, мора се мало и сести, одахнути, освежити се, јер иако је фебруар видите да са чела цури зној – додаје Мишо. - Са припремама, самим печењем и склањањем инвентара после почења треба барем 12 сати. Да би се испекао бик од око 450 килограма као овај који печем сада у „Багремари“, потребно је 8-9 сати. После шест сати почиње прво сечење меса, па се печење наставља још два сата, а месо се поново сече. На тежину бика иде два одсто соли, па сам за овога потрошио четири килограма. Најбоље је да се бик пече на ћумуру уз помоћ буковине. И у овом послу има тајни, па вам ни ја не могу све рећи, али стално се месо мора мазати, натапати, а основа су уље, пиво, вода, со, шећер. Е, то није све, јер се додају и зачини које вам не могу открити. Овај велики посао има и своју цену, а када је цео посао и опрема моја, рачунајући мој рад, ћумур и дрва, просечно за бика треба платити 400 евра. Наравно, газдино је да купи бика.

Милош Суџум

 

 

 

EUR/RSD 117.7389
Најновије вести