. Још „експлицитнији” је грб Града Кикинде на којем је та турска глава набодена на сабљу. На интернету можете наћи и неколико текстова портала из Санџака и Сарајева где се аутори згражавају над овом чињеницом. Било је много полемика и у Кикинди на ту тему али грбови нису промењени. Испред Курије, у средишту фонтане која је тренутно сува, налази се скулптура „Породица” рада вајара Слободана Којића - савршени хиперреалистички склад нагог женског и мушког тела, пара који високо изнад глава држе - бебу која раширених руку гледа у град.
Улазимо у зграду Курије у којој се данас налазе Народни музеј, Историјски архив и Туристичка организација која је осам година од гашења поново основана у овом граду. Оно по чему је овај град познат, осим сова и теракоте је - Кика, чувени кикиндски мамут, тачније мамутица.
У глинокопу компаније „Тоза Марковић” догодило се изузетно значајно палеонтолошко откриће: 4. децембра 1996. на дубини од 20 метара пронађен је скелет мамута (Mammuthus trogontherii) старог преко 70.000 година. Висок је 4м, дугачак је 7м, широк 3м. Кика је у међувремену, постала права атракција, а установљено је да се радило о женки старој око 64 године. Скелет Кике се данас налази у Народном музеју у Кикинди а његова копија у природној величини - у дворишту музеја.
Народни музеј у Кикинди чува вредну колекцију фотографија из Другог светског рата: Улазак немачких трупа у Кикинду; Антон Дистл, начелник Велике Кикинде пред крај 1941. са два Хитлерова портрета изнад главе и мапом Источног фронта поред себе; сцене стрељања партизана и родољуба у Мокрину, Драгутинову (Новом Милошеву), на Симићевом салашу и у дворишту Курије (данашњег Народног музеја); улазак партизанских и совјетских трупа у град, заставе Југославије, Велике Британије и САД на балкону Градске куће; повлачење немачке војске из Кикинде...
Шта смо још видели у Народном музеју: Полифон са краја 19. века, произведен у Будимпешти у радионици „Sternberg Arminestestevere „, припадао је Иштвану Штохеру, гостионичару из Накова; каса Великокикиндског дистрикта; модел фрижидера из двадесетих година прошлог века; фирма бачвара Јожефа Кирхнера; радионица за осликавање стакла Уроша Чавића, једина таква у Војводини. Урош је овај завршио занат у Чешкој.
Зграда Курије била је поприште сукоба током Револуције 1848. године. Наиме, на други дан Ускрса 24. априла 1848. мађарска коњица упала је у град и почела да бије побуњене Србе који су стали на страну Аустрије. Кикинђани су тада упали у Курију, наоружали се и узвратили напад мађарској војсци. Том приликом из ћелија у подруму ослободили су 30 робијаша али је светина почела да пљачка богатије куће у граду, једна од њих је и запаљена. Дан касније, стигла је казнена експедиција мађарске војске на челу са пуковником Ернеом Кишом и угушила побуну. Током ових догађаја погинули су сенатор Александар Исаковић, судија Стефан Видак, четири официра и пет мештана.
У Свечаној сали Курије организовани су пријеми за владаре држава у чијем је саставу била Велика Кикинда: 1872. за цара Фрању Јосифа а 1919. за регента Александра Карађорђевића.
Таван Курије велик је чак 2.000 метара и јако подсећа на онај који сам пре пар месеци видео у Житном магацину у Новом Бечеју. Грађа за кров је и овде стигла из мрачних карпатских шума: неке греде су дугачке и по 16 метара а таквих стабала у овдашњим шумама нема. Стабла су у Кикинду реком Бегеј стизале са Карпата а дерегље (шлепове) су вукли - бурлаци слични онима које је на Волги овековечио руски сликар Иља Рјепин.
На путу за Музеј Терра који се налази изван града у саставу некадашње касарне навратили смо и до једне од највећих атракција овог града - Суваче подигнуте 1899.
Сувача је суви млин који за млевење житарица користи рад животиња. За разлику од зграда исте намене (воденица и ветрењача), са погоном зависним од природних услова (воде и ветра), сувача применом животињске снаге омогућава слободан избор локације и несметан стални рад. Највећи број сувача у Кикинди забележен је 1847. када је њихов број у Кикинди износио 51, а у Великокикиндском диштрикту 252. Поред кикиндске, у свету постоје још само две сачуване суваче - у мађарском месту Сарваш и у хрватском Отоку.
У последњој преживелој сувачи у Кикинди је 1899. у новоизграђену зграду пренет стари механизам купљен у Падеју. До Другог светског рата, Сувача је била у власништву локалних задругара. Пред почетак Другог светског рата, Сувача је продата Немцу Гашпару Кримеру, а 1945, цео објекат који чине млински простор, погонски простор и млинарев стан је национализован. Исте године, Сувача је и престала са радом.
Стижемо и до комплекса касарне која је изграђена још у време Аустроугарске. Отварањем Музеја „Терра” у Кикинди децембра 2017. године у некадашњој згради мањежа кикиндске касарне, остварена је вишедеценијска жеља и план покретача Интернационалног симпозијума скулптура у теракоти „Терра” да се вајарски радови трајно презентују у граду у којем су настали.
На иницијативу оснивача Интернационалног симпозијума скулптура у теракоти великог формата „Терра”, професора и академског вајара Слободана Којића, Кикинда је од Војске Србије откупила стару касарну, променио јој намену и предао је Центру „Терра” за музеј. За адаптацију зграде мањежа у музејско-галеријски простор пројекат је начинила архитекта Аранка Блат, која је доследно испоштовала аутентични изглед ове грађевине.
Време је за ручак и враћамо се у центар града. Излазимо из аутомобила на почетку Улице генерала Драпштина како би се, иако није лето, уверили у то да је реч о најлепшој улици у Србији и једној од најлепших на свету. Улица генерала Драпшина у Кикинди дуга је око два километра и од других панонских сокака је осим низа аутентичних кућа са очуваним фасадама издваја и јединствени дрворед који, према оцени светског сајта „Архитектура и дизајн“, ову улицу сврстава међу најлепше на свету. Реч је дрвореду који просто наткриљује куће и улицу због чега је овде и током највећих жега сасвим пријатно у сенци и хладовини. Дрворед је засађен крајем Другог светског рата и има 389 стабала. Највише има копривића, јавора, липе и неколико стабала дуда.
Тајно друштво сумњивих удовица
Током посете Кикинди чули смо и бизарну причу за коју, међутим, нисмо наишли на потврду у домаћој штампи нити у изворима Историјског архива, међутим, више страних извора потврђују ову крајње необичну сторију.
Наиме, према тим изворима у Великој Кикинди је 1925. живела Марија Вукић са супругом, Душаном, човеком који је био имућан али и много старији од ње. Једног дана Марија је дотрчала до свештеника да каже да је њен супруг био пијан претходне вечери и када је дошла да га пробуди открила је да је мртав. Млада удовица наследила је имање и за неколико месеци се поново удала за млађег момка.
У то време се догодило да су изненадне смрти постале уобичајене у селима око Велике Кикинде. Марија Вукић имала је младу пријатељицу чији је муж био много старији од ње. Комшије су знале да је заљубљена у једног младића из села. Неколико месеци након смрти Маријиног мужа, супруг њене младе пријатељице такође је изненада умро.
Трећа смрт уследила је три недеље касније. Поново је покојник оставио млађахну удовицу и опет - пријатељицу Марије Вукић. И опет се млада удовица поново удала. Сасвим је природно, говорили су сељани, да се млада удовица треба поново удати и нису придавали значај тројици смртних случајева.
Али почело је да изазива пажњу то што је Марија Вукић одједном постала побожна и позивала пријатељице у своју кућу на молитву. Седам жена би се окупило у дневној соби њеног дома и ту би остале сатима иза закључаних врата. Света Лукреција је била њихова заштитница (наводно према чувеној тровачици Лукрецији Борџији).
Такву репутацију су постигла „деца Свете Лукреције” да су многе жене поднеле захтев за пријем. Али њих седам одбацили су као „недовољно чисте” за блажено Друштво Свете Лукреције. Међутим, чинило се да је Света Лукреција имала лош утицај на мужеве својих поклоница. Сваке две или три недеље муж једне од њих нагло се разболео и умро.
Тада су чудне приче почеле да колају овим крајем. Даме из Друштва Св. Лукреције биле оптужене да су у савезу са ђаволом, и да је серија смртних случајева била резултат њихових комуникација са Сатаном. Врхунац је наступио када је Марија Вукић изненада изгубила и другог мужа - и наследила његово имање. Мештани су отишли у жандармерију и Марију Вукић и њене пријатељице оптужили за тровање мужева. Тела свих изненада преминулих су ексхумирана, а анализа је открила да је у сваком случају смрт настала применом истог отрова - арсеника!
Прича о чланицама Друштва Свете Лукреције је или један од најранијих примера „лажних вести” или ће, ако добије историјску потврду, завршити у сценарију за филм.
Ручамо у ресторану иза православне цркве уз примедбу да у јеловнику немају ништа од бундеве, заштитног знака овог рада - „Дани лудаје” одржавају се крајем септембра и привлаче на хиљаде људи из српског али и румунског дела Баната.
Придружује нам се и Јасмина Миланков из Туристичке организације и препоручује нам неколико занимљивих атракција у селима поред Кикинде које ћемо свакако посетити приликом следеће посете. Овог пута само одабрали за посетимо гробницу породице Чарнојевић која се налази у Руском селу, недалеко од града.
Породица Чарнојевић била је угледна и чувена првенствено по свом најистакнутијем представнику - патријарху Арсенију Трећем. Припадници гране породице Чарнојевић (носиоци племићког предиката Черновић де Мача) преминули у периоду 1840–1911, сахрањени су у гробници подигнутој 1843. на сеоском гробљу у Руском Селу, у порти цркве Успења Пресвете Богородице. Изворни кровни покривач од шиндре замењен је 1936. поцинкованим лимом. У гробници је 13 дрвених и металних сандука. На мермерној плочи на српском и мађарском језику наведена су имена деветоро чланова породице Чарнојевић сахрањених на овом месту.
Током преврата 1918. народ је отворио гробницу тражећи злато, метални сандуци су разваљени а кости племића разбацане. Владика Летић је инсистирао да се племићка гробница доведе у ред и она је санирана. Након Другог светског рата гробница је поново проваљена и пљачкана и тек 2009. је потпуно рестаурирана, закључана и од тада није пустошена.
Зидове храма осликао је руски иконописац Александар Јесински. Занимљиво је да се на једном од зидова налази и репродукција „Сеобе Срба”, Паје Јовановића и то она верзија са женом са дететом и овцама коју је СПЦ одбацила...
Роберт Чобан
