„Наш салаш” у Градини постао оаза бачког хедонизма гарнираног уметничким шмеком

Мада занемоћао политички, индустријски или привредно, Сомбор је одлучан да не попусти на последњој линији одбране своје панонске изузетности, оној на којој почивају култура и уметност.
с
Фото: Dnevnik.rs

Не само да је зачета урбана легенда да, осим бицикла, свако овдашње домаћинство, ако жели бити „право, сомборско”, мора да има и сликарски штафелај, већ од нигде записане обавезе да штује уметност нису изузети ни угоститељи па и локални салашари, поготово они који имају намеру да се баве тзв. етно-туризмом, који Србадија све више открива како корона-паника све дуже траје, а евро и ине границе су све непропусније.

Тако и може да буде да у Градини, насељу бокор-салаша, ушорених паорских гнезда честитог сомборског буњевачког света, буде и „Наш салаш”, првобитно осмишљен и осликан руком галеристе и сликара овдашњег Јенеа Вишинке, па онда обноћ постане оаза бачког хедонизма и гурманлука гарнираног миром равничарског бескраја захваљујући Драгани Фаркаш, угоститељки која је деценијама дочекивала сомборске и гостујуће студенте балканских универзитета, дакле варошких кафана и ресторана.

Фото: Dnevnik.rs

– Занимљиво је што сам пре неких пет година купила овај салаш, кад сам други пут у животу уопште дошла у Градину, где до тад никог нисам знала. Али, чим сам отворила капију, салаш је купио мене, а не ја њега – сећа се Драгана и, док чека прве госте тог дана, послује у башти која окружује мало уметничко дело, односно „Наш салаш”, и из којег поврће стиже право на столове пред намернике којих је све више.

– Од та доба амбијенту смо додали много свога, али смо се пре свега упознали с овдашњим људима, салашарима, од којих данас већином и набављамо намирнице јер нема ништа боље од тога када домаће, дворишно пиле директ’ с траве иде у супу и ринфлајш – куварска је филозофија Драганина, којој већ увелико стиже одмена у лику њеног сина Александра и снајке Душанке.

– Кад и помисли на салаш, човек пре свега размишља о доброј, здравој храни, које нема без пољопривреде, а ми смо у срцу нашег паорлука, па и све што нам треба набављамо од комшија с којима смо се у међувремену спријатељили. Што бих ишла у град да купим пилетину, ћуретину, јунетину, свињетину или јагњетину, кад су ми ту прве комшије, шта ћу на пијаци да купим сир кад се свако јутро у Градини помузу дестине крава, а поготово не морам у радњу по тесто кад их вредне комшинице праве да им равног нема – не пропушта да похвали овдашњи салашарски свет, који је, како то већ ред налаже, од првог дана спреман да у сваком тренутку прискочи у помоћ. – Обично се сматра да је наш салашарски свет мало интровертан и није рад дошљацима, али, мада нисмо пореклом одавде, чим смо купили салаш, дошли су да питају могу ли како помоћи, треба ли нам нешто и тако је и данас. Посебно ме весели што су Градинци свет посвећен земљи и салашу па, за разлику од села, а богами и других салаша, овдашњи млади не напуштају дедовину и очевину, остају овде, па и мој Александар има с ким да сарађује и да „се пази”, како се то већ каже за одличне комшијске односе.

Фото: Dnevnik.rs

Салаш, поготово његова унутрашњост, „скоцкан” је по старински а приде је и права сликарска галерија, па посетиоцима и непца и „очињи вид” уживају, о чему се подједнако води рачуна јер зна Драгана да само опуштен човек може потпуно уживати у гастрономији. Јеловник и винска карта су такође прилагођени амбијенту, па се најчешће траже домаћа јела и на самом салашу справљени сокови, воћни и вински дестилати, али и пекмези, ситни колачи...

– Наравно да је јеловник наш, овдашњи, континентални, али свакако је специјалитет прави бачки ручак, којем су увертира кулен, кобасица, шунка, сланина с домаћим тврдим сиревима, а заправо почиње морчијом супом, наставља се ринфлајшом са сосовима, па иде јунећи паприкаш, пуњено и поховано ђуреће и пилеће месо, те маковњаче, штрудле од вишње, ораха... све што је кадгод чинило свечани недељни салашарски ручак, којем, убеђена сам, равног нема ни по укусу ни по балансираности намирница – куварски је кредо породице Фаркаш.

Мада је постао општеприхваћени „наратив” да је пандемија короне својеврсна шанса српског туризма, пролећно „закључавање” и каснија ограничења у броју гостију и радном времену уназадила су и етно-туризам, па и „Наш салаш”. Планова су Драгана и њени Саша и Душка имали и за ову годину, хтели су на салашу да никну и пансиони (које имају у вароши), да би гостима на једном месту пружили и гурмански и смештајни ужитак, али...

– Лепо што је држава пробала да помогне и људима у угоститељству и туризму, али та помоћ је била усмерена пре свега за пореске и обавезе доприноса и здравственог осигурања, а ми смо их и сами измирили, без дана кашњења, па је испало да смо новце спремне за инвестицију потрошили на поштивање закона, а онда се видело да је могло другачије – вајка се Драгана, али не жали што су изгубили једну годину развоја посла за који се у младости школовала, и у којем је син одмалена, и не намеравају га напустити.

        Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.5811
Најновије вести