„Неозбиљни песимисти“ гаје озбиљан повртарски оптимизам

Ономад, пре неколико година, Србија се напросто усплахирила кад је један од познатијих глумаца овдашњих, Ненад Јездић, пазарио нешто земље у једном од подавалских села и почео да се бави пољопривредом.
Davor Demonja i Sasa Popovic
Фото: Давор Демоња и Саша Поповић, фото: Приватна архива

Таблоиди, али и сензацијама не тако склоне новине и телевизије ову тему су третирале као својеврсни незабележени уникум, а Јездић преко ноћи постао маркетиншки миљеник готово свих такозваних  семенарских и кућа које се баве пољопривредном хемијом, па се основано сумња да данас захваљујући рекламирању хибрида кукуруза и хербицида зарађује далеко више него од оних неколико ари воћњака. С друге стране својевременој музичкој српској ска-сензацији, сомборском бенду „Неозбиљни песимисти“, и поред чињенице да се њена два члана, фронтмен Игор Олујић и бубњар Давор Демоња петнаестак година више него озбиљно баве повртарством, није „писано“ да се и по томе прославе у јавности, мада након наступа на фестивалу„Егзит“ не остају у војвођанској престоници, већ таман стижу у родни град не би ли пустили у погон свој систем наводњавања „кап по кап“ у једном од шест расадника у којима свакодневно плеве, окопавају, прскају, беру...

Фото: Приватна архива

„Почело је пре петнаестак година, али пре свега из неке наше љубави према природи, а то нам је и струка, а и брате овде ти је мир и тишина, биљке не причају, не смарају...“, смеје се Давор на питање како постижу да укомпонују музичарске наступе и пољопривреду, али и потврђује да након било какве веће мобе организоване за бербу или садњу „падне“ и паприкаш и свирка.

Фото: Игор Олујић, фото: Приватна архива

На плантажи крај Сомбора, у делу атара који овдашњи живаљ зове Централа, причамо само са чланом ритам секције, једним од два брата Демоња, обојице чланова бенда, којем помажу син Лав и кћер Лена, како сам каже две трећине његових потомака. Игор Олујић, певач и фронтмен „Неозбиљних песимиста“ је (оправдано) одсутан јер као дипломирани инжењер заштите биља, хлеб свагдањи зарађује и у једном варошком предузећу. Разлика између њега и Давора је само у дипломи, јер бубњар није извео и тај „завршни ударац“ у истој фели високог образовања. Ипак, саговорника не фали, јер је ту и трећи ортак у повртарском бизнису, Саша Поповић, који је као техничар озвучења повезан са бендом, док му је ваниституционална едукација за кувара донела улогу неприкосновеног арбитра у најновијој производњи овог занимљивог тројца, сушеног чери-парадајза у уљу.


На крузер због сушаре

Каква је српска пољопривреда не чуди што и ови момци муку муче са средствима за нове инвестиције, и то у ситуацији када им идеја не недостаје. Најновији план је да цео бенд, у паузи пластеничке производње, оде на неки од прекоокеанских крузера, не би ли на тој тезги зарадили довољно за куповину сушаре и реализовали још неки од својих повртарских снова.


„Све можеш, само ако се томе посветиш озбиљно и одговорно, па и није неки проблем да ускладимо посао, свирку, пластенике...“, тврди Давор.

Фото: Давор Демоња, фото: Приватна архива

„Прво смо почели да се бавимо расадом парадајза и купусњача и ту смо, да се не лажемо, постали озбиљни играчи на овом подручју, пре свега због тога што нисмо варирали са квалитетом, па људи знају шта купују. Дођу, наруче педесетак ил’ исто хиљада струкова расада, ако нађемо заједничку математику ето и посла...“

Док шетамо између пластеника, Саша преузима улогу водича и појашњава нам најновију технологију пластеника са двослојном фолијом, у којем компресор удувава ваздух између два слоја пластике, па овај производни погон, док се благо лелуја, пре делује као водени кревет него као место у којем се тренутно спрема расад цвећа за познатог купца. Колико је ово озбиљна производња сведочи и то што сви пластеници имају систем наводњавања кап по кап, у сваки је уведено грејање „извучено“ из заједничке котларнице, у углу имања, у хладу тридесетак стабала ораха је и неколико кошница...

Фото: Приватна архива

„Па мало је фрка зими, кад падне јачи снег, онда морамо и ноћу да дежурамо, не само због грејања, већ и да повремено скидамо снег са фолија како конструкција не би поклекла под тежином“, прича Саша и појашњава да, ако је снег баш упоран, због удаљености од града, морају током дана и неколико пута да прођу аутомобилом до пластеника, тек толико да направе пртине и да имање не остане завејано.

Истина, поред пластеничке, „запатили“ су и производњу на отвореном, засадивши ове године на неких 20-так ари парадајз шљивар, који ће поред конзума, продавати и као сушени чипс. Следећи корак у заокруживању ове врсте производње уследиће ускоро, кад и само набаве своју сушару, пошто тренутно користе услуге једног пријатеља у граду.

„Пре смо били на другој локацији, а онда смо у једном моменту морали да преселимо стакленик овде, па смо ту подигли и остале пластенике, а после пробне, прошлогодишње производње неких 500-тинак теглица сушеног чери парадајза у мешавини сунцокретовог и маслиновог уља, сад смо одлучили да се упустимо у производњу озбиљније количине, пошто смо добили више него похвалне критике, додуше од другара и пријатеља који су пробали овај деликатес у нашој изведби.- озбиљни су оптимисти у погледу своје повртарско“, прехрамбене будућности Давор и Саша.

Све је ствар експеримента, кажу, па је из Даворове првобитне фасцинације, па онда и производње љутих тропских и алапењо папричица, настала и пикантна комбинација сушеног чери парадајза, а сладокусцима ће пријати и онај са козијим сиром, мада се на овоме тројка повртара неће зауставити.

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.5101
Најновије вести