Ако је за утеху, мада „виђена“ за потпуни нестанак, родна кућа једног од највећих српских, а засигурно најзначајнијег војвођанског приповедача, Вељка Петровића, донекле је избегла ту судбину, пре свега због свести новог власника овог објекта, али и својевремене, последњих неколико година готово неприметне, одлучне реакције за Сомбор надлежног Покрајинског завода за заштиту споменика културе.
Наиме, кућа у којој је 1884. године рођен Вељко Петровић у негдањој Великоцрквеној, а данас улици именованој управо по њему, последњих неколико деценија прошлог века била је у власништву једног од најбогатијих Сомбораца који је поседовао и овом здању суседни објекат. Одлучан да се „отараси“ већ поприлично дерутне куће великог писца, прибегао је тих година уобичајеној пракси свих оних који су били намерни да ескивирају одредбе Закона о заштити споменика културе, који је у овом случају био примењив. Једноставно је кућу препустио зубу времена и временских прилика. Након урушавања крова, пропадање родне куће Вељка Петровића је убрзано, па је тако руинирана лако добила новог власника, пре свега као грађевински плац у строгом центру града.
Ипак, у сарадњи са стручњацима надлежног завода нови власник је покушао да спаси шта се спасити дало, па је макар, на основу доступне документације, реконструисана спољашња фасада и део унутрашњости, те је након изградње на фасаду куће постављена и пригодна спомен- плоча која обавештава намернике да је у питању место на којем је рођен, не само велики српски национални радник са почетка 20. века, већ и аутор непревазиђених приповетки „Буња“, „Салашар“, „Голубица са црним црцем“, „Микошићеве сирене“, „Федор“, „Стеклиш у Раванграду“, „Молох“, „Баба Маца“, „Мајка Старжинка“...
Својим књижевним делом Петровић је занавек у српској књижевности овековечио Сомбор, менталитет и темперамент његовог национално и религијски шареноликог становништва, обичаје, друштвени живот, архитектуру, природу...а управо због њега је пуноправни синоним за његов родни град Раванград. Као један од великих националних српских радника, због својих ставова и прогона у Аустроугарској био је принуђен да 1911. емигрира у Србију, да би као новинар и војник преживео Балканске ратове и, као члан штаба Моравске дивизије, Први светски рат и албанску голготу.
Мада у Београду овенчан славом великог књижевника, академика и друштвеног радника, никада није крио да му је жеља да вечно починак пронађе управо у свом родном Сомбору. „ Идем ја у моју лепу жуту земљу на ледини Црвенки, далеко и од сомборских вармеђаша и ланцоша, а још даље од ових живих и мртвих Београђана и Новосађана“ била је жеља чика Вељка, како су га у Сомбору звали, која стицајем околности није била испуњена, али је макар на његов одар у Алеји великана београдског Новог гробља 1967. године ипак остављена плетена корпа са прегрштом сомборске земље.
Текст и фото: М. Миљеновић
