Што за основну исхрану, што за весеље и радост, односно прављење медовине, тек, пчелињи мед је играо огромну улогу у њиховим животима па су зујеће фабрике здравља запатили и у новој домаји. Векови су пролазили, а њихови потомци и дан-дањи о пчелама се старају, а познаваоци пчеларства тврде да су летећи медоносци благородни па је брига и пажња у потпуности узвраћена.
Један од оних који су и дословно пронашли прави смисао живота у пчеларству је и Саво Тадић, корпулентни Станишићанац (као да их има другачијих), из чијих око 500 кошница сваке године потече права река меда. Затичемо га док му син Данијел, дугокоси пријатан младић, прави друштво у раду на само једном од локалитета на којима држи своје кошнице, старој караули на српско-мађарској граници код његовог Станишића, села у сомборском атару. Каже, док нас нуди обавезујућом јакном с нашивеним шеширом и мрежицом-визиром, ту ових дана држи „тек“ 150 кошница, остале су на обалама река и канала, на нешто другачијој испаши.
– Немојте се јуначити, боље обуците ово и ево, ставите овај мелем на руке, одбија пчеле које су овде мало бесне – нема претерано разумевање за наша уверавања да нам пчеле не сметају, мада потврђује као тачну причу да сваки убод пчеле представља својеврсни лек против реуматизма. – Ове кошнице сам пре неки дан из воћњака донео па су овде на испаши на уљаној репици, што и није нека прилика за њих, па су далеко више узнемирене, али смириће се кад почну багрем да опрашују.
Саво не крије да је и сам поборник свих заштитних средстава и опреме за рад у пчелињаку, јер не бави се он тек по којом кошницо, па је и могућност чешћих убода пчела далеко већа него што је то случај с „хобистима“.
– Заправо, и ја сам почео готово као хобиста, пошто се у мојој кући никада нису држале пчеле. У то време, крајем деведесетих, кад сам из Војске дошао, схватио сам да радити у металопрерађивачкој фирми „Бане Секулић“, у којој сам се запослио и није нека перспектива па сам полагано улазио у овај посао, прво с кумом па после и сам и, ето, догурало се и до 500 кошница и далеко више него пуног радног времена које морам да проведем крај њих – кратко резимира свој развојни пут пчелара Саво, који одавно готово целокупну производњу пласира искључиво велепродајама.
Вели, нема ни времена ни рачуна да се пијацама бакће јер се ради о заиста великим количинама меда које његове пчеле произведу, пошто за родне године и богате паше зна из сваке кошнице да потече око 50 литара меда.
Мада се ради о импозантној количини меда који произведу његови мали летећи пријатељи, није Саво самотњак, сам себи довољан, већ је и један од најактивнијих чланова сомборског Друштва пчелара „Аврам Максимовић“, названог по знаменитом Сомборцу, свештенику и катихети препарандијском, који је далеке 1810. написао и објавио дело „Нови пчелар“, прву књигу у Јужних Словена посвећену узгоју пчела и производњи меда. Да тај прктикум још увек није прегазило време, тврди и Саво, пошто је 90 одсто технолошког процеса истоветно данашњем, а разлика је тек у неким од лекова намењених пчелама и појединим алатима.
– Чињеница је да Максимовићеве савете и данас можете слушати и нећете погрешити, међутим, и климатске промене узимају свој данак па су ипак потребна и нова знања, нове технологије – опрезан је Тадић, који у свом друштву има задужење да, уз помоћ модерних телекомуникација информише чланство, а богами по потреби и узбуњује.
– Проблем нам стварају несавесни ратари и воћари који се не држе законског прописа који, најкраће речено, каже да „док цвета – нема прскања“, па нам је онда непрестана комуникација неопходна. Ево, пре неки дан смо добили информацију да неки од ратара у овом крају крећу на прскање процветале уљане репице, што би уништило ко зна колико пчелињих друштава, па смо их на време и у сарадњи са заштитарима биља зауставили – наводи нам пример Саво, коме није јасно како наши пољопривредници не могу или не желе да схвате да, и поред свих примењених агротехничких мера, пчелиње опрашивање може драматично повећати њихове приносе па су самим тим и пчеле добродошле на готово све усеве. – Даћу вам пример: овде у суседном селу Риђици постоји огроман, ултрамодеран воћњак јабука, преко сто хектара, и с њима сам се договорио да у наредних десет година, у време цветања, моје пчеле буду у њиховом јабучару на испаши. Они су ми помогли да купим још сто кошница, моја додатна хасна је добра испаша за пчеле, и то у условима потпуног мира, пошто у том периоду нико ни не улази у воћњак, а њихови приноси јабука су због таквог начина опрашивања од 30 до 40 одсто већи. У другим културама, као што је ова уљана репица, поврће, сунцокрет... приноси су већи и 80 одсто.
Па ти види што је Стари Словен кошницу кроз Врата народа вукао до равне Паноније!
Милић Миљеновић
потписи испод фотки:
1. Самоуки Саво има шта да научи сина Данијела
2. Где год стигну Тадићеви „радници“, скоче приноси
3. С бесним керама и пчелама није се јуначити
