Минулог викенда у Сомбору је одржан пети сусрет Покрета малих људи Србије.
Овом саборовању Покрета, иначе трећем у Сомбору, граду у којем је и настао, присуствовало је двадесетак особа ниског раста из града домаћина, Београда, Новог Сада, Ниша, Краљева, Качарева...а у склопу пројекта „Ја нисам патуљак, ја нисам кепец, ја имам своје име!“, чланови покрета су Сомборцима делили едукативни материјал, дружили се и причали са њима, не би ли скренули пажњу да су они људи попут свих других, да имају своја занимања, своје хобије и да су пре свега велики борци.
Неподељени став и активност чланова Покрета малих људи Србије је да се боре за, како кажу, минимум достојанства, да их закон препозна као особе са одређеним проблемима, са телесним оштећењима од 100 одсто како би могли нормално да финкционишу у друштву.
- Нама би то донело могућност да увеземо аутомобиле прилагођене нашим потребама, а ми сада не можемо да добијемо чак ни налепницу. Проблеми који нас муче и онемогућавају нам да нормално функционишемо су високи прагови, архитектонске баријере, високи пултови у поштама, банкомати...Преостаје нам нада да ће држава ускоро кренути у решавање тих проблема - каже Милан Граховац, оснивач Покрета малих људи.
Милан личним примером сведочи да без обзира на ниски раст, у његовом случају узрокован генетском болешћу, ахондроплазијом која се јавља учесталошћу од једног на 25.000 деце, не постоје ограничења која би била разлог да буду изопштени из друштва. Један од таквих примера је и онај брачног пара из Ниша, Слађане и Горана Марковића који су се упознали захваљујући интернет страници креираној за особе изразито ниског раста, заволели се и пре три године крунисали своју љубав браком. Свој дом су адаптирали у складу са потребама, али чим изађу на улицу сусретну се са далеко већим проблемима.
- Ја сам економиста и запослена сам у једном нишком Јавном комуналном предузећу у коме су сви коректни према мени. Идем на посао и обваљам све послове као и свака друга жена која је стандардне величине, с том разликом што је за неке ствари мени потребно више времена или више напора него другима. Треба ми некада напор да се попнем до банкомата и добро морам да пазим да ли ћу добро укуцати код - даје Слађана неке од примера тешкоћа са којима се сусреће у свакодневном животу, док њен супруг Горан истиче да се, кроз разне акције, боре да укажу јавности на чињеницу да су они нормални људи чији ниски раст не би смео да буде разлог за исмевање.
Марина Цветанов из Качарева је са својом телесном висином од 120 центиметара најнижа жена у Србији, па често, немајући проблем са својом висином, у шали каже да је висока „метар и грашак”. Живи са родитељима и са сестром и сви јој помажу, у њеној родној вароши је сви познају, али када оде у неки други град и даље је прате непријатно зачуђени погледи њој непознатих људи.
Сличне проблеме има и Новосађанин Ђорђе Копривица, који је додуше на недавно одржаном европском шампионату у пара бадминтону освојио бронзану медаљу, али и поред тога што је завршио средњу школу има проблем да се запосли и тиме трајно реши питање своје основне животне егзистенције.
М. Миљеновић
