Предан је послу и данас, па иако каже да је самоук, мајсторски је занат изучио. Формално дописник из Кањиже, покрива две трећине Војводине јер му је атар „тесан” за сву радозналост која га краси, а не може ни на одмор да оде, а не пошаље чланак негде из Европе, где се затекне о свом трошку.
– Кад сам кренуо у први разред средње школе 1969. објавио сам прву вест у инђијској „Трибини” – да је у Чортановцима отворен киоск „Дневника” – и тако одредио себи за будућност – прича с осмехом колега. – Касније сам радио за „Сремске новине”, Радио Инђију и у четвртом разреду почео да пишем за „Дневник” из Чортановаца, општине Инђија и после матуре путовао по Срему, у Стару Пазову, Руму, Пећинце…
Митровић је завршио новосадску Средњу медицинску школу, Одсек лабораторијски техничар.
– Нисам се одмах запослио у струци, већ сам писао за „Сремске“, „Дневник“ и београдски „Спорт“ и 1977, након војске, отишао по конкурсу да пролетерски радим у фочанском Регионалном медицинском центру 11 месеци. Одатле сам „пролетерски”, на конкурс доспео у Кањижу, која је ближе мом родном месту, па ту и остао – прича наш дописник.
Из завичаја је пунио за наш лист рубрику „Наши репортери Војводином равном“ из Чортановаца, Бешке, Крчедина, а о радној акцији „Сутјеска” из Фоче, послао је целу страну о новосадској бригади.
– Кад сам дошао у Кањижу, постао сам дописник, најпре хонорарно из Кањиже за подлистак „Потисје” у „Дневнику”, који је покривао општине Ада, Сента, Чока и Кањижа, а потом још пет општина северног Потисја.
Митровић је крив за термин „новинарска камила”. Наиме, звао га је новинар РТС-а да пита је ли заиста подивљали мачак изгребао три кере у атару Банатског Аранђелова, што су му причали ловци, а он то написао.
– Ако је било у новинама, нема грешке. Што би људи лагали. Пита успут шта има ново и ја кажем да сам баш послао чланак о фарми камила, која је између Српског Крстура и Ђале. Откуд ту? Купила их 50 Цица, директорка маркетинга бање Кањижа, кад је била са Ђинђићем и делегацијом у Дубаију. Други колега све поверовао, одмах договорио с редакцијом прилог, а кад сам му рекао да сам се зезао, само је кисело процедио: „Ал’ ти је штос!“
Иако је однедавно у пензији, „Дневник” није могао дозволити да остане без Митровића, те је опет члан редакције.
Више од 11 година је паралелно био дописник из Кањиже и радио у месном Дому здравља. Дилему: лаборант или новинар, разрешио је 1. јула 1989, кад је добио стално запослење у „Дневнику“.
– Размишљао сам о томе да ли да и даље бројим крвна зрнца и радим биохемијске анализе или анализирам збивања у средини у којој живим. Јача је била љубав према новинарству – или зависност – доста сам писао и могао добити хонорар од око половине моје плате у Дому здравља, што је данас за хонорарце готово незамисливо.
И у средњој школи је имао дилему, те је на једном писменом задатку из српског језика написао да жели да буде новинар, али ће вероватно бити и добар лаборант, ако у томе остане. Тако је и било.
– Важио сам за доброг лаборанта, али проблем је био што истог дана, кад завршим посао, журим на догађај који почиње у подне – сећа се колега. – Дешавало се да из лабораторије у Бањи око 7 ујутру у апартману вадим крв Николи Кмезићу, у два мандата покрајинском премијеру и његовој супрузи, а већ у пола 9 га у посети Дому здравља сликам за новине.
Север Потисја је широк терен, слови за мирну вишенационалну средину и Митровић се добро снашао. Током инфлације и друштвених превирања, подлистак „Потисје“ је угашен. Било је и партијских притисака, али је остао доследан себи – шта пошаље редакцији, то је тако. Једном је послао извештај из Општинског комитета СК, где је тражена одговорност учесника у градњи Фабрике изолационог материјала ФИМ.
– Месни функционери оду ујутро у Нови Сад код финансијера, а пошто нису прочитали „Дневник”, инвеститори их питају зашто су дошли кад пише у новинама да се тражи њихова одговорност. Звали из Комитета да демантујем, јер нисам добро извео закључке седнице, а ја кажем да знам шта сам чуо. Напишем изјаву председнику Комитета, секретар не сме да је прими, па је пошаљем препорученом поштом. Редакција ме је и тад подржала и демантија није било.
Нема евиденцију о томе колико текстова је написао, али супруга Ирена стално негодује јер је плакаре у предсобљу блокирао својом архивом.
– Серијал „Разговори на сокаку”, репортаже махом о сеоском животу, која се завршила на 100. наставку не мојом вољом, приче су које су ми се урезале и волео сам да пишем. После сам смислио серију „Котрљање равницом” о пољопривредним газдинствима, у којој је представљен њихов рад, економија пословања, искуства, и, уопште, прилике на селу.
Његове репортаже су препознатљиве по специфичном стилу, али и топлој причи, коју Митровић „извуче” од сваког саговорника.
– Ти људи живе од повртарства, ратарства, воћарства или ретких пољопривредних култура. Вреди знати како неко живи од два хектара које једино има, као што је плантажа шипака у Салашу Ноћајском, или човек који је пре неколико година засадио шипком 30 хектара на северу Баната, па додао још 20, или онима који на мало земље под пластеником гаје поврће. У Срему неки држе и по 40 хектара дувана сорте „вирyинија“. Свако има своју причу, које може бити поучна и корисна – вели Митровић.
Разговарао је и с познатим личностима, попут принца Томислава Карађорђевића и престолонаследника Аустроугарске Ота фон Хабзбурга, али и с најстаријим Србином у Мађарској Миланом Петковим (105) из Деске.
– И кад туристички одем у иностранство, свуда је прилика да се нешто напише – сматра Митровић. – Одем на летовање у Купаре, после 40 година свратим у Дубровник, пишем о крузерима и сетим се да ми је начелник полиције Кањиже својевремено, кад се нешто догађало, говорио: „Знаш шта, стари, сад је најбоље да недељу дана одеш на Бабин кук“. Тако обиђем место с ексклузивним хотелима, те испуним његову и своју жељу.
Маша Стакић
