После крузера Немању Милојевића корона усидрила у Панонском мору

Одлазили су невољници из кршевих и забитих крајева одвајкада, али миграције од ономад нису заобишле ни плодну Бачку, па су већ у оквиру првог таласа гастарбајтера од краја шездесетих година с пасошем кренуле да раде, а не уживају у културно-историјској патини Запада (неки добацили чак до САД и Канаде те Аустралије и Новог Зеланда) и стотине житеља Темерина и атара.
н
Фото: Приватна архива

Било је међу њима доста оних који су рано одустали од скамија, али и врсних мајстора разних фела, који су, показало се, стекли у месној школи за КВ раднике умећа вредна марака, шилинга, франака, евра... Придружили су им се касније и бројни лекари, медицинско особље или инжењери, а бројни су се зауставили већ у комшијској Мађарској. Но, и они који су се окућили „преко гране”, готово обавезно пред божићне и новогодишње празнике хрле у завичај.

Дошла нова времена, па уместо на градилиштима и по фабрикама, нове генерације полиглота, које баратају енглеским, француским или немачким језиком, постају део посаде на луксузним бродовима што плове великим европским рекама, Медитераном, Атлантиком или Пацификом. Нажалост, почетком 2020. корона је многима драстично пореметила планове, преполовила добру зараду, па су, уз много тешкоћа због десетковања авио-саобраћаја, успели да се пролетос некако докопају куће.

Међу њима је и млади Темеринац Немања Милојевић (33), који је, после неколико година рада по кафићима на Црногорском приморју, прихватио понуду која се не одбија и 2012. укрцао се у Малаги на крузер с 3.000 путника и тек упола мање чланова посаде. Упамтио је напамет тада пређену руту: карипске луке, Барбадос, Девичанска острва, Порторико и нарочито Сент Мартин, острво с 30.000 становника и невероватних 170 нација, који су под надлежношћу Француске и Холандије. Одмах се морао навићи и на потоњи „ред вожње”: осам месеци рада, па три-четири одмора. 

Фото: Приватна архива

Ипак, стекао је поверење надлежних људи компанија, па се убрзо укрцао у Чивитивекији, код Рима, пловио ка Сицилији, Шпанији, Гибралтару и тако све до Тексаса. Одатле седам дан до Јамајке, Белизеа, Гватемале, Хондураса, Сент Томаса и Сент Луције. Следећи пут је пак кренуо из Саутемптона, обишао Исланд и велики део Скандинавије, Копенхаген, Осло, Хелсинки, Малме, Талин у Естонији и Санкт Петербург у Русији. Није му сметала нешто хладнија клима јер је месечна плата конобара између две и три хиљаде долара.

 

Смрзавао се и пржио Немања, али највише „примио” на Карибе, њихове дивне пејзаже, климу, сјајну музику и добре људе, као и оне код куће, па није случајно ту упознао будућу супругу, жену с Јамајке Трејси Таверас

За осам година по крузерима Немања је могао комотно да постане и лиценцирани професор географије, али и да научи да је крстарење романтично само за госте, док у све три смене особље треба да путницима обезбеди, кад се врате након шетње по копну, сву плаћену и обећану удобност.

Дакле, кувари, конобари и њихови помоћници, собарице и „ситни” менаџери, ангажовани са свих континената, ретко и помишљају на синдикална права.

Смрзавао се и пржио Немања, али највише „примио” на Карибе, њихове дивне пејзаже, климу, сјајну музику и добре људе, као и оне код куће, па није случајно ту упознао будућу супругу, жену с Јамајке Трејси Таверас, која је на броду радила сличне послове као и он. Али...

– Не слутећи пандемију, у јесен прошле године отиснуо сам се на нову туру дуж обала Америке, али све је то у фебруару вирус зауставио и брод је укотвљен у карантину насред океана. Туристи су евакуисани, а посада, упркос озбиљним симпотомима и многим жртвама, једва дочекала одлазак на аеродроме и након тога лет за Скопље, док нам је зарада драстистично умањена – јетко ће Милојевић.

С Трејси је у међувремену стекао ћерку Милу, која у јуну пуни четири године, а мали Максим у марту две. Сви су у Темерину, у великој породичној кући, у коју је уложио сву уштеђевину од више десетина хиљада долара да би увео централно грејање, заменио врата и прозоре, средио фасаду и припремио кафић за нека боља времена. Истовремено гаји коке носиље, али планира да још неку година плови Средоземљем.

– Дошла сам пре четири године у Темерин, мало, мирно место, али мени непознатих људи – истиче госпођа Милојевић. – Било им је чудно кад ме виде и чују у радњама, на пијаци или центру града. Нисам знала српски језик, па су ми у почетку помагали Немањини пријатељи и сусетка Вера Јерковић која је с мужем Драганом 39 година радила у Јоханесбургу. Тешко је било без Немање, али морамо мислити на будућност наше породице. Пре три године смо се венчали, а кумови су били комшије Ана Чепић и Никола Самојловић.

Ћерка Мила је изузетно овладала српским језиком, иде у вртић, па подучава маму и брата. Милојевићи су у својој летњој башти почели приређивати забавне вечери уз музику Боба Марлија, пилећа крилца и свињски роштиљ по карипским рецептима, различите салата и воћне коктеле. Наравно, по војвођанским мерилима, дакле „на метар”.

        Миле Милојевић

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести