Догађај је организовала НБ „Стојан Трумић”, а у име домаћина Драган Колак је „Беседом уочи Митровдана 2018” представио споменицу Општине Тител, објављену поводом обележавања стогодишњице присаједињења Срема, Барање, Бачке и Баната Краљевини Србији, додавши да је то мало слово о Великом рату, са нагласком на учешће Титељана у њему.
Представљајући своју најновију књигу „Американци српски добровољци из САД 1914-1918”, др Милан Мићић је говорио о тим храбрим људима, великим Србима, који Србију до тада никада нису ни видели, који су у далеку Америку отишли из егзистенцијалних разлога и који су у далеком и туђем свету радили најтеже послове, одвајали од уста за породице у старом крају у Лици, Банији, Кордуну, Далмацији, Херцеговини...
- Они нису били обавезни да се боре за Србију, али су то желели свим срцем, и по цену да њихове породице буду шиканиране и физички угрожене. Били су то храбри борци, али неискусни и необучени, па су гинули у огромном броју. Велику храброст и борбеност показала је јединица Војводе Вука која је уз велике жртве заузела Кајмакчалан. Неретки су примери да су добровољци били под сумњом и неповерењм, посебно пребези из аустро угарске војске – рекао је Мицић. Посебна је прича о добровољцима који су по завршетку рата добијали имања по Славонији и Војводини, а међу којима је било много оних који нису могли да се привикну на живот у тим крајевима па су се враћали у стари крај, а неки су се вратили у Америку. Болне су приче о онима који нису били те среће да добију имања, већ су умирали од беде и глади на салашима и по ритовима.
Добровољачке породице с доласком мађарских и немачких окупатора, у Другом светском рату, биле су прве на удару и немилосрдно су уништаване. Била је то одмазда за пораз у Великом рату. Тешка судбина задесила је многе и доласком комунистичке власти која их је шиканирала и осиромашивала, јер су већина били монархисти. Утеривали су их силом у задруге или им одузимали готово све што су имали.
Прича о добровољцима илустрована је песмама Изворне музичке групе „Звуци са камена” из Новог Сада. Било је песама о херојству, али и оних о љубави према отаyбини и девојци. Тако су се салом СО Тител разлегали стихови: „Чика Перо храбри своје соколове, за мном браћо, Србија нас зове…”
Текст и фото: С. Диклић
