Чини се да је кум, или онај ко му даде име Љубомир, малкице омашио. Старина вели да његова животна прича више личи на рат и мир, а то асоцира на име Ратомир. Вели да се три пута селио у Бачку Паланку (1945., 1995., 2017.) где има и највише рођака, да се два пута враћао у Шаиновац, а да сада оде само до Дрвара да га жеља мине.
- У Шаиновцу никада није било струје, а да неки наши преци, рођаци нису терали по своме вероватно би раније добили и пут, па и школу, а онда би дошла и струја – присећа се Љубо. – Пред Други светски рат било је овде више од 10 наших кућа и 60-так душа. Отац Миле и мајка Јованка - Јока изродили су и одхранили нас четири брата и једну шћер. У рату су на партизанској страни погинула два брата, трећи је био рањен. Отац је био прави горштак, најбољи косац у крају и чувени ловац. Окупило би се на косидбу по неколико десетина косаца, а Миле напред, све их ћера. Стати и оковати косу могло се тек када он стане и дигне руку. Једне године убио је пет вукова, однео их у Дрвар, а као награду добио пушку „винчестер“. Ловио је куне, лисице, слао крзно снајама... Голим рукама хватао је рибу у води, а ми деца и унучад само смо гледали и чудили се.
Љубо је први пут у Бачку Паланку доселио са колонизацијом 1945. године.
-После 6 месеци вратили смо се са оцем у Шаиновац (осим брата Лазара који је био у војсци и после остао у Бачкој). Отац није подносио овдашњу климу која му је сметала здрављу, а није ни могао да живи у кући која му је додељена, јер је сматрао да је туђа – прича Љубо.
Са женом Миком, Љубо поново у Бачку Паланку долази 40 година касније, 1995. године, бежећи пред Туђмановом војском.
- Када је почео рат којим се распала Југославија поред наших кућа у завичају била је линија фронта и наша војска – сећа се Љубо. – Имао сам око 60 оваца, две краве, коња, хранио свиње, а нашој војсци дао сам 15-так јањаца. Рачунам бране ме, нека једу, јер боље је ранити своју војску него туђу. Хтели су да ми плате, а ја јок. Дају ми по две кутије цигара, а ја, пошто не пушим, однесем куму. Једног дана војска нама каже да идемо са њима у Зворник, значи да бежимо. Бог ми дао (полу)манитог кума који ме убеди да останемо, јер, рече, коме требају овакве врлетине. Сећам се, 15. септембра 1995. године. Видим ја да су моје овце први пут пред мојим вратима, а предводи их ован са звоном. Гледају ме, као да желе нешто да ми кажу, као да се опраштају. Прво сам помислио да су вукови, мада они никада нису улазили у мој тор. Чула се тутњава од Тичева, приметим да је наша војска отишла. Морали смо бежати и оставити све, а жао ми је и данас што сам мог коња зеленка оставио сапетог. Побеже и мој кум, а пре бежања сакрије две жаге (моторне тестере) и бурић од 30 литара ракије. Када смо се после шест година вратили нашао је само ракију... – прича стари Љубо догодовштине које подсећају на романе Бранка Ћопића.
Мислио је да ће овде наћи мир, јер се доселио на грунт свог брата Лазара (преминуо 2012. године) у Мајевичку улицу на периферији вароши, одмах поред Шуме „Багремара“ у којој је била стационирана истоимена војна касарна. Када је НАТО 1999. године напао нашу земљу, а пројектили погађали дунавски мост који је ваздушном линијом удаљен око два километра могло се претпоставити да ће и касарна бити циљ. Бежало се тада на звук сирене у комшијске подруме, али касарна није гађана, јер је војска раније напустила и испразнила магацине...
Шта је рекао ђед Пане
Сећа се Љубомир извесног ђеда Пане, рођака са Шаиновца и вели да он није дао Шаиновац раније добије пут.
- Дошли људи из Дрвара, па и наши рођаци из Бачке Паланке, веле имају вољу да се до Шаиновца изгради тврд пут, скупљали су и паре – сећа се старина. – Највише је антипротиван био ђед Пане. Убеђују га људи да ће новим путем са Шаиновца бити лакше и брже стићи до лекара у Дрвар, жене ће се порађати у породилишту, све ће бити лакше. А он каже да ће новим путем лакше доћи душмани, а ко немере низ драгу (стрмину) сићи том ни лекар не може помоћи. Рече да су се жене и пре порађале овде, а не у породилишту и шта им фали. Некако по смрти ђед Пане, 1990. године изградише људи шумски пут од туцаника до Шаиновца. Убрзо је тим путем дошла туђа војска...
После шест година свог другог становања у Бачкој Паланци (2001. године) враћа се поново у родни крај, али у женино село и кућу у Лесковици која је у Жупи на нешто нижој надморској висини. Када му је 2015. године преминула супруга одлази код сестре Милеве, а када је она преминула 2017. године поново се враћа у Паланку...
Каже да је у Дрвару остало 10-так породица Николашевића, а они који су се 1945. године колонизирали у Бачку Паланку добили су 7 кућа да би данас имали 40-так и рачунају да их овде има око 120. Према сећањима учесника „осме офанзиве“, колонизацијом 1945. године у Бачку Паланку стигло је око 10.000 људи од Дрвара, у Челарево су колонизирани људи из Босанког Петровца, у Младеново из Босанске Купе, Ливна, Товаришево насељено из Ливна и Купреса, Обровац, такође из Ливна и Купреса, али и Грахова, у Гајдобру су колонизирани Херцеговци, а у Новој Гајдобри нов дом нашли су поред Херцеговца и Срби са Косова.
М. Суџум
