Некако им се дало, захваљујући властитом ангажману да буду напреднији и од Новог Сада и стоног Белог града, па испало да осим ширења писмености у васколиком српству, предњаче и у тзв. физичкој култури. Испадне да су многе спортове запатили у словенском народу на Балкану и његовом ободу, па мед’ њима и кинески пинг-понг.
А све је почело кад је ономад Сомборац, млађани Боривоје Станковић отишао за Божић у далеко Валпово, а обашка Загрепчанин Лав Штерн дошао у визитацију свом сомборском колеги и професору гимназијском Ференцу Севалду, те су оба гражданина сомборска те 1925. била, ничим сем посетама, изазвана да нешто и сазнају о чаробној игри са два рекета, целулоидном лоптицом и асталом приде. Вратио се Станковић, потоњи први сомборски рекет, из посете фамилији, а омладина сомборска поче му одушевљено причати о "пинг-понгу" у коме је Бора већ мајстор постао, те он приону да другаре обучи и "прода" им финесе спортске, у чему је преко сваке мере и успео.
И поче да се све у шеснаест игра стони тенис у вароши на западу Бачке, пре свега у сали у међувремену подигнутог Соколског дома, до те мере добро да су Сомборци у тој игри, у одавно блаженопочившој краљевини, били све и свја до Другог светског рата. Како већ бива, ко први девојци њему и девојка, па су први ешалон 14. априла 1928. основаног краљевског Пинг-понг савеза чинили баш житељи овог града. Президент је акламативно постао Самко Вујић, побочници му Ђена Мајер и др Коста Гргуров, а о члановима Управног одбора из редова Сомбораца да се и не дивани. Тад се пинг-понг играо господски, као и "велики" тенис, у белим кошуљама, са све џемперима на В изрез и краватом приде, што је само доприносило "шмеку" наочитих спортских посленика сомборских, па није ни чудо што је спорт о коме постоје и прастари "ликовни" подаци у Јунанским пећинама кинеским, брзо стекао популарност.
Кад су већ господствени Сомборци предњачили у овом спорту, чак су шест клубова формирали, реше се заљубљеници у пинг-понг да у овој вароши оформе свој Савез, на шта су били облигативно везани прописима светске федерације. Тако се 14. априла у Сомбору окупише и пионири целулоидне лоптице и из Новог Сада, Београда, Загреба и Суботице, те направише први јужнословенски пинг-понг Савез а успут и одржаше прво државно првенство на којем су, наравски, доминирали сомборски пинг-понгаши.
Како је тад почело, дуго је и трајало. Сомборци су "завладали" овим спортом све до пред друго светско клање, а поред првог савезног капитена Јожефа Шпрајцера и окоснице репрезентације, Сомбор је изнедрио и легендарног Ладислава Лација Хекснера, најбољег предратног играча, а богами и савезног капитена. Он је довео тадању монархију и до екипног другог места на планети на самиту најбољих светских стонотенисера у Каиру 1939, али будући Јеврејин пореклом, након мартовске турнеје ’41 по Немачкој, видећи какво се зло спрема Мојсијевим синовима, није дуго прошло и Хекснер оде за Боливију, где је и преминуо 1974., а да никад више ногом није у Сомбор крочио, мада је, кажу људи, још дуго по Јужној Америци целулоид рекетом "гањао".
Тек, било како било, без Сомбораца ни једно такмичење у стоном тенису није могло проћи пре Другог светског, рата, а између Шпрајцера и Хекснера као савезни капитен се славом овенчао и Никола Максимовић, док су, осим Лација, рекетом по Европи харали и Фалцион, Станковић, Коњовић, Грађански, Мајер, броја им се не зна. Како је и тад Југославија била сирота мала земља на Балкану, често се дешавало да су по белосветским престоницама наступали сваки у свом "руву", па су их заједљиви странски новинари задиркивали да су више туристи него спортисти. Таман док не стану за зелени астал, односно док не почне "преслишавање" величина, као што су били светски прваци Виктор Барна, Јан Колар и Бохумил Вања, упарађених ко за пријем код енглеске краљице. Е, онда су се овим потоњим не само кравате развезивале од муке да стигну сваки фелш назољених Сомбораца, већ су им и, што паорија каже, и "гаће саме спадале".
После буде шта је већ било, би рат и ослобођење, па пропаде у Сомбору и стони тенис.
Милић Миљеновић
