Цео Сомбор је нон-стоп на бициклима, нема куће без бар два-три комада, па није ни чудо што искрсавају по варошким саобраћајницама као „Летећи Холанђанин”, ваљда сматрајући да им слабашност заправо даје предност у сразу с металним четвороточкашима.
И не би у томе било ништа лоше – уосталом, здравље нације нам се поправља уз окретање педала (има Сомбор данас набољег српског бициклисту Вељка Стојнића) – само кад би се Сомборци и придржавали саобраћајних правила у коришћењу велосипеда. Навикнути на пружање руке искључиво у сврху показивања шоферима других возила куда они, а не наречени бициклиста, треба да иду, презир који гаје према ноћном осветљавању омиљених двоточкаша, те склоност ка претрпавању нејаког превозног средства гомилом кеса, разноразних бућура, шестметарским пецаљкама, славским асталима, џаковима и осталим кућевним еспапом, од сомборских бициклиста заправо чини савршеног, мада несвесног и невољног, самоубицу.
Бизарно звучи, али престони град запада Бачке је ваљда једини град у Србији, а сигурно и шире, где није једаред осванула вест из црне хронике у којој су главни актери бицклисти и наслови „Бициклиста усмртио пешака” или „У судару два бицикла погинуо старац”.
Локалне државне и варошке власти су свашта покушавале еда би упристојиле бициклисте, али ништа не помаже. Прошло друг-Титино време, кад су народни милицајци једноставно терали несавесне велосипедисте да изваде вентиле из гума, па наставе путешествије кући пешке.
Мада, руку на срце, ни то није стопроцентно помагало, пошто је сваки други Сомборац носио по десет резервних вентила у џепу и обавезну пумпу „под рамом” и у биоскоп кад иде. Колики су зависници од бициклизма, сведочи анегдота од пре фртаљ века с једним уваженим варошким гинекологом који је из ноћног дежурства на властиту свадбу у Матични уред стигао – бициклом. Онако задуван и знојав, једва је успео да процеди „судбоносно Да“, а заједљивци тврде да се неку година касније развео, наводно јер је супруга инсистирала на томе да, тад већ као породични људи с два детета, купе аутомобил.
Да се љубав Сомбораца према бициклу рефлектује и на опште здравствено стање житеља (тврде исти заједљивци), сведочи и наводно проверена чињеница да су најзапосленији лекари у Сомбору проктолози, све лечећи силне хемороиде настале провођењем дугог времена на хладним „сицовима” љутих машина покретаних снагом људских ногу и да нам сва деца, мада нису рахитична, ходају као Џон Вејн, јер уместо коња, од најранијег детињства „јашу” бицикле.
Не одустају Сомборци од бицикла ни под каквим метео-условима. Пре ће пристати на инфаркт, него да одустану од летње вожње на +40, или се пре помирити са судбином да им који бођош падне на главу за пролећне ветровите салауке него да одустану од свог двоточкаша. Снег „до појаса” можда заустави и грталице зимске службе, али не и варошке звано бицикле. Иде се њима и на пијац, на којем нико од „домаћих” не види ништа чудно кад, усред готово нељудске гужве, две теткице са зембиљима на корманима и ђед са „Паркинсом” и прастарим „рогом”, стану насред пијачне „штрафте” не би ли се за здравље и подразумевајућу костобољу приупитали.
У Сомбору човек не постајеш кад одеш у војску, већ се мо’ш женити тек кад ти бáба препусти омиљену кинеску бициклу. Ако си окренуо криминалу, не обијаш трафике, већ почнеш с бициклима, а прави си мангуп ако се бициклом, а не „јамахом”, провозаш по Главној улици „на задњари”. Још ако то урадиш по леду, где ти је крај!...
Милић Миљеновић
