ЗА ЛЕТЊИКОВАЦ ПОРОДИЦЕ ПЕЈАЧЕВИЋ У ЈАРКОВЦИМА СТИЖУ ЛЕПШИ ДАНИ Здање из 19. века ускоро у рукама мајстора
Иако се о томе дуго причало, тек четири године након што је донета одлука да се летњиковац породице Пејачевић у Јарковцима прогласи за споменик културе, то здање на територији општине Инђија као део архитектонског и културно-историјског наслеђа на корак је да буде обновљено и сачувано у изворном облику сопља и изнутра.
Како је ових дана саопштено из инђијске општине, започети су истражни радови у оквиру пројектовања реконструкције дворца Пејачевић, смештеног на крају Улице Ивана Милутиновића, у чијој непосредној близини се налази и вештачко акумулационо језеро. Радови су поверени Саобраћајном институту ЦИП, а уговорена вредност је шест милиона динара.
По легенди, грофица Пејачевић села је за коцкарски сто рекавши „Ово је моја воља“ и изгубила дворац. А онда га је гроф вратио у породично власништво одигравши мајсторску партију
Како кажу у локалној самоуправи, по завршетку истражних радова очекује се и почетак грађевинских, чиме би то здање требало да добије ново рухо и постане део културно-туристичке понуде инђијске општине.
Председник општине Инђија Марко Гашић је истакао да је у питању врло захтеван посао који је наишао на подршку Покрајинске владе, током недавне посете председнице Маје Гојковић.
Ова једноспратна грађевина у неовизантијском стилу на самом крају главне јарковачке улице саграђена је шездесетих година 19. века на пустари Моја воља, властелинском имању, такозваној пустари породице Пејачевић, која је на територију данашње Војводине и Славоније дошла је из Бугарске крајем 17. века. За војне услуге које је пружила хабзбуршком двору, добила је наследну угарску баронску титулу 1712. године, а шест деценија касније и наследну грофовску титулу. Врхунац богатства и моћи достиже у 19. веку, а за два века колико су провели на нашим просторима остварили су важну друштвену, историјску, политичку, културну, демографску и урбанистичку улогу.
Последњи представник породице Пејачевић који је живео у Руми до 1875. године, Адолф (1825-1880), био је најстарији син Петра грофа Пејачевића. Он је на пустари Моја воља током шездесетих година 19. века подигао летњиковац на узвишењу са ког се пружао поглед на читаву околину. Објекат има основу у облику слова Т са приземним дужним и једноспратним попречним крилом. Испрва је само на спрату била тераса, а касније је дозидана још једна у приземљу овалног облика у необарокном стилу. Летњиковац је био окружен лепо одржаваним вртом са цвећем, те стазицама посутим ризлом и по којом скулптуром. Имао је и парк. Првобитно је био намењен за повремени боравак, одмор и лов .
Оснивачи нове Руме
Породица Пејачевић позната је у Срему из више разлога. Према писању историчара Ђорђа Бошковића, кустоса румског музеја, Пејачевићи се на територији Срема појављују почетком 18. века и то у својству чиновника код италијанске племићке породице Одескалки. Један од њих, Марко Трећи Александар Пејачевић био је закупац, а од средине 18. века и власник Митровачког властелинства. Њему се приписују заслуге за оснивање Нове Руме, које је постало седиште његовог имања, од тад названог Румско властелинство. Разлог за то био је практичне природе – Митровица је постала део Војне границе. Пејачевићи су оставили Руми римокатоличку цркву, као и у Инђији и Путинцима. За своје потребе изградили су двор тзв. Петров двор, установили ергелу. Њихово властелинство било је једно од најнапреднијих у Војводини, које је могло да се похвали станицом за селекцију и оплемењивање ратарских култура и стоке.
Негде се може наићи на податак да је по жељи болесне ћерке гроф Адолф Пејачевић саградио то здање у Јарковцима и назвао га Моја воља, пошто је двор у Руми због урбанизације насеља био срушен. Постоје две легенде о настанку имена летњиковца. По једној, гроф Пејачевић је изгубио дворац на коцки, али је на инсистирање своје жене, поново сео за коцкарски сто и успео да га поврати. Друга пак каже да је грофица Пејачевић села за коцкарски сто рекавши „Ово је моја воља“ и изгубила дворац. Опет је гроф био тај који га је вратио у породично власништво одигравши мајсторску партију.
Око летњиковца се развило цело насеље од помоћних просторија и кућа за раднике на имању, које је понело име летњиковца Моја воља. До 1906. године био је управна зграда за грофове слуге и људе који су радили на његовом имању које се простирало на целом потесу Јарковаца.
Након оба светска рата пустара Моја воља је у великој мери уништено, а све помоћне властелинске зграде порушене. Сам летњиковац је од настанка до данас претрпео промене споља и изнутра у складу са променама намене. Између два светска рата био у функцији дома за слепе девојке уживајући заштиту краљице Марије Карађорђевић. По премештању ове институције, објекат купује чувени српски неурохирург професор др Миливоје Костић. У његовом поседу био је до 1954. године када га преузима месна заједница.
Од тада су у приземљу објекта били амбуланта, школа, вртић и месна заједница, док је на спрату живела сеоска учитељица са породицом.
На том јарковачком имању рођен је Оскар Зомерфилд, први инђијски академски сликар, чији отац је радио као надзорник имања.