Трапарић наглашава да су потпуно аутономни у свом деловању, а да ОСМТЈ има око 5.000 чланова темплара широм света и састоји се од националних организација које се називају велики приорати.
- Организовани смо у тридесетак земаља, пре свега у Европи али и на америчком континенту, од севера до југа. Међународна је то организација са седиштем у Ници, где борави први човек реда, регент професор др Николас Хаимовић. Световна смо хришћанска екуменска организација, једнако поштујемо све хришћане и јавно заговарамо потребу зближавања свих хришћана. Део смо највећег витешког реда, чији корени сежу до 1118. године и Јерусалима, дакле са историјом и традицијом дугом 900 година – предочава Трапарић.
Наш саговорник објашњава да се у овај витешки ред темплара примају и мушкарце и жене, али да никога посебно не зову, него им се људи јављају када у себи осете тај витешки позив или зов.
- О броју чланова не говоримо, то је интерна ствар. Увек има више и мање активних али стотинак људи вредно делује, на путу темплара. Имамо командерије у Нишу, Кикинди, Суботици, Бачкој Тополи, Новом Саду и Београду. Будуће чланове не бирамо, наша врата су отворена свима, али оном ко осети да је промашио врата и врата за излазак су широм отворена. Ми нисмо тајно друштво, нити смо секта већ делујемо као званично евидентирано удружење грађана – указује Трапарић.
Радионица за израду мачева
Организација у Србији има сопствену радионицу за израду темпларске опреме. Мачеви се израђују по традиционалној технологије и праве се модификоване реплике српског мача. Трапарић појашњава да је српски мач спадао у тип класичног великог витешког мача који је доминирао у Европи од друге половине 13. до 15. века. Када се овај тип оружја проширио у Мађарску почетком 15. века, највероватније посредством српских избеглица, његову производњу преузимају велике радионице у Угарској. Особине ове варијанте српских мачева који су тада прављени биле су сличне димензије као и оних са територије Србије, али су им накрснице биле оштрије извијене у облику слова С, а њихова сечива често имају више жлебова по средини.
- Успели смо да формирамо своју радионицу у којој се израђују реплике на бази историских оргинала, како за плаштеве, тунике тако и за мачеве, које носе приликом церемоније наши темплари. Постигли смо и то да мачеве и витешке одоре продајемо и у европским земљама – каже Трапарић.
Он додаје да нико ко улази у ред без клечања и признања своје вере и заклетвом са положеном руком на Књизи светог закона. Књига светог закона је водич овог витешког темпларског реда кроз веру и према уверавању Трапарића, слободни зидари које окупљају имају обавезу да је прате. Кандидат за члана реда најпре мора да буде прихваћен за постуланта (искушеника) и у том статусу, сходно Правилима, мора да проведе до годину дана. После периода у статусу постуланта, кандидат на церемонији инвеституре, после молитве у цркви, бива унапређен у витеза, односно даму Храма. Одлуком старешинства, а на основу својих заслуга, Витезови и даме могу бити унапређени.
- Прикључују нам се пре свега људи опредељени вери, јер смо екуменска организација хришћана, православних, католика и протестаната, од радника до доктора, професора до политичара – сазнајемо од Трапарића. - Политика није у супротности са нашим деловањем па смо тако и третирани, дакле имамо подршку у раду као легално регистровано удружење грађана, а наши чланови могу ван рада Реда да се изјашњавају по слободној вољи. Са црквом је интересантан однос, од оних који нас подржавају до оних који оспоравају.
Сваки члан на церемонијама, рукополагања, зборовима или другим службеним обредима дужан је да носи плашт, тунику, рукавице и темпларски мач, наравно и обележја по којим се распознаје његов ранг, од витеза, официра, великог официра до вође реда. Годишња чланарина је 90 евра.
- Обавеза темплара је пре свега хуманитарни рад и неговање хришћанских традиција. Имамо сарадњу са Црвеним крстом. Недавно смо за децу Војводине поклонили већу количину одеће, а у центру Бачке Тополе смо уз помоћ Општине Бачка Топола и Покрајине после четрдесет година вратили спомених Светом тројству, порушен 1944 и њему придодали православни Свети крст, као симбол заједничког живота православних и католика на овом простору – наглашава Трапарић.
Милорад Митровић
