Очито да сајмови запошљавања које организује Национална служба за запошљавање нису довољни, јер тржиште радне снаге, кажу упућени, динамично се мења. Мења се, кажу исти, првенствено због тога што велик број младих и средовечних одлази у иностранство. Нова радна, а тиме и животна дестинација нису више само велики градови у Србији, али ни земље ЕУ. Млади, били соло, били у браку, са или без деце, одлазе све више и на друге континенте. Општина Бачка Паланка је по попису из 2002. године бројала скоро 61.000 становника, а по попису из 2011. године пет хиљада мање (толико данас броји Челарево које је друго по броју становника у општини). Званично и сада се барата са том цифром, а истина је да је број становника који реално живе у вароши и околним селима значајно мањи.
Млади одлазе у свет тражећи не само већу зараду већ и сигурнију будућност. Економских миграција је увек било и биће их, а оду они који имају одважност, а нису задовољни оним код куће. Одлазе возачи камиона и аутобуса, одлазе мајстори метала, грађевинци, монтери, односно мајстори свих струка, али одлазе и факултетски образовани. Лекари, медицинске сестре, васпитачице, професори, чак и српског језика, психолози, ИТ стручњаци, економисти, агрономи, ветеринари, инжењери... Кажу да у свет иду ради деце, али и ради себе. Јер, шта, на пример, да очекује факултетски образован човек који скоро деценију ради у јавном сектору са платом од 36.000 динара. Питањем даје одговор - колика ће ми пензија бити, када и сада не могу деци да пружим оно што је нормално мање више свуда...
Факултетски образовани млади људи, у појединим случајевима, иду на преквалификацију, полажу возачке испите за управљање тешким камионима и аутобусима. Кажу, на пример, у Словачкој плата је 2.100 евра месечно (у Шведској 3.500) за вожњу по целој Европи, а у Канади за 15 дана рада за воланом заради се 4.500 долара. Плаћена је дневница од 70 евра, па чак и током викенда када се не ради. Израчунали су млади људи да би за 15 година рада на европским друмовима остварили право на пензију од 400 евра. Професорке прихватају да у Немачкој, или Италији дворе старе људе. Негују туђе бабе и деде мада су и оне већ баке или су на прагу то да постану. Оне кажу да то раде како би помогле својој деци која су у Србији. Није овде реч о дефициту патриотизма, већ, како каже већина оних који одлазе, циљ је решавање егзистенцијалних породичних проблема.
Родитељи деце која су сада у трећој, четвртој, или на почетку пете деценије преморени су ратовима, блокадама, санкцијама, приватизацијама из којих су излазили као технолошки вишак, транзицијом, која никако да се заврши, сећају се плата од пар немачким марака у време инфлације. Деца су им, веле, одрасла у оскудици, па неће ваљда и деца њихове деце... Све то дуго траје, а млади брачни пар са заједничким приходима од 60.000 динара месечно вели да у печалбу иде, јер са овим примањима не могу да школују децу.
Трговци, пекари, електричари, па чак и обични радници на грађевини као да су овде нестали. Сви их траже, као што траже и бераче јагода на огласу прилепљеном на трафо станицу. Нуде дневницу у брању јагода од 2.000 динара. Једни кажу доста, газде вичу пуно, а једва да се јави неко од младих...
До пре десетак година овдашњи грађевински и други мајстори, па и металци одлазили су у Европу да раде на црно, обично с касне јесени до пролећа. Сада млади, како каже статистика, одлазе занавек. Нећи они то да кажу, али у животу је тако што је историја потврдила. Још када је Тито 70-тих прошлог века пустио први милион Југословена у печалбу показало се да их се мало вратило, посебно њихових потомака.
Данас, а по распаду бивше велике државе, изгледа да су се добро оженили или удали они који су за брачног друга изабрали неког ко је био избелгица, а рођен на просторима бивше Југославије, који су сада у саставу ЕУ. Јер, такви брачни парови, односно породице имају много мање проблема за потребне папире. И овдашњи Словаци и Мађари одлазе, а пуно их је још раније отишло у матичне државе које су поодавно чланице ЕУ. Убрзано се овде учи немачки језик, добар део младих солидно се служи енглеским, па посматрача који све то немоћно види и чује помало хвата нервоза када треба да одговори на питање: колико ће нас у овом делу бачког приобаља Дунава бити на следећем попису становништва, па на оном другом... Ко буде жив у Паланци и бројао видеће и знаће.
Ипак, овде се разложни надају да паланачки и сеоски шорови у овом делу Војводине неће остати пусти као што су пусти у центру Паланке у недељно подне, по лепом времену, када су сви домаћини на ручку, а млади на обали велике реке и овдашњег језера „Тиквара”.
Милош Суџум
