Првобитно трагање је почело средином осамдесетих година прошлог века случајним читањем Русинског календара из 1921, односно хронике Куцурске парохије коју је крајем деветнаестог века написао ондашњи свештеник Павел Лукић. Он у свом тексту, у једној полуреченици каже да је Арсеније сликао портрет владике Константина Станића уз констатацију да се портрет налази у куцурској фари (парохији). Нажалост, у време ишчитавања поменуте хронике тог портрета више није било у парохији, и губи му се сваки траг. Године су пролазиле и ненадано, опет у једном од бројних годишњака-календара објављена је фотографија портрета владике Константина Станића уз податак да се он налази у Конзисторијалној дворани гркокатоличке цркве у Крижевцима. Обзиром да у до тада објављеној стручној литератури нигде није сигниран поменути портрет, мотив за трагањем је оживео. Прва три покушаја да се добија пројектна подршка за истраживачки поступак су пропала. Тек четврти пут у 2021. години, Покрајински секретаријат за образовање, прописе, управу и националне мањине-заједнице и Завод за културу војвођанских Русина су подржали идеју, а укључила се и Радио-телевизије Војводине (Редакција на русинском језику).
На пут се кренуло у „пику“ трећег таласа епидемије короне, уз позивно писмо и одобрење Крижевачког владике монсињора Милана Стипића, са хрпом папира и медицинских потврда о вакцинисању, тв екипом и комплетном опремом.
Међутим, одмах по доласку у Крижевце, испоставило се да портрет владике Константина Станића није више тамо, што је мало обесхрабрило истраживачки тим, али на срећу убрзо је ова енигма решена: портрет је премештен у Гркокатоличко Сјемениште у Загребу.
- Портрет Константина Станића сигурно је, претходно стручној јавности непознати рад Арсенија Теодоровића. Време настанка портрета прецизно још није утврђено. Настао је највероватније од датума када је био изабран за осијечког викара (1808) или најкасније, у време сликања иконостаса цркве Успења Богородице у Куцури (1813). Портрет је уље на платну, димензија 69,5 х 53,8 цм, није потписан и датиран. На полеђини платна налази се слој воска, који сведочи о конзервацији портрета. Због воска на полеђини, није било могуће утврдити да ли се ту налазио потпис аутора, а познато је да се Арсеније Теодоровић најчешће потписивао на полеђини портрета – испричала је мр Драгојла Живанов, некадашња музејска саветница Галерије Матице српске која је са својом колегиницом Миленом Врбашки ангажована у овом пројекту.
Највећи део Теодоровићевог опуса обухвата религиозно сликарство, које му је као и другим сликарима 18. и 19. века било главни извор прихода. Између првог иконостаса у цркви Св. Николе у Баји који је започео 1793. и последњег, у Саборној цркви Св. Тројице у Будиму из 1820. је више од 20 иконостаса које је извео заједно са бројним помоћницима. (У каталогу изложбе из 1978. се наводи да је насликао 26 иконостаса). На почетку каријере (1872-1794) потписивао се као Арсеније Пандазић (Пантазић), да би после усвојио презиме Теодоровић. Оно што је посебно интересантно за овог чувеног сликара јесте да историја уметности није забележила постојање ниједног портрета овог уметника тако да је његов изглед данас непознат.
Задовољни што је успешно окончана вишедеценијска потрага за загубљеним делом Арсенија Теодоровића, истраживачки тим НАР-а се у Загребу сусрео са новим изненађењем. Наиме, у разговору са Даниелом Вранешићем, ректором Сјеменишта, сазнали су да се у Стојдраги код Самобора у цркви Св. Јурја налази већим делом сачуван иконостас који је осликао Арсеније Теодоровић. Стручној јавности ни тај податак није био познат.
Ненадано, седмочлана екипа се упутила у Стојдрагу. Пут није био узалудан: оштро око и претходни истражени архивски документи у Крижевачкој епархији су потврдили ауторство-рад Арсенија Теодоровића.
- Његови радови за „католике византијског обреда“ (гркокатолике) сада су бројнији. Претходно је било познато да је био ангажован на изради два иконостаса – у Руском Крстуру (1793) и Куцури (1813). Овим двема се прикључује и свакако најважнији, претходно непознати иконостас, насликан за катедралну цркву Пресвете Тројице у Крижевцима. О овоме иконостасу, данас некомплетном, јер је крајем 19. века приликом опсежне реконструкције крижевачке Катедрале измештен најпре у парохијску цркву у Плавшинцима, а потом, у 20. веку у мало место у Жумберачком горју, Стојдрагу, можемо доносити суд само на основу очуваног остатка - каже Милена Врбашки.
Конференцијом за новире у Медија центру РТВ Војводине медијима, стручној јавности и заинтересованој публици презентовани су резултати истраживања. Тиме је завршена прва фаза пројекта „Ликовни космоплитизам у галерији портрета Крижевачке епархије-непознти рад Арсенија Теодоровића“ којег је реализовао НАР.
- Очигледно је да треба ући у другу фазу у којој би се обавила додатна архивска истраживања и у Хрватској и Србији како би будућа књига као финална фаза овог пројекта био документованији јер име Арсенија Теодоровића и његов значај у историји српског сликарства то заслужује. Свакако да резултати овог истраживања представљају велики допринос гркокатоличкој конфесији и њеном културном наслеђу, а ништа мање тај значај је важан и русинској заједници у Србији и Хрватској јер су додири са Теодоровићем снажни – каже Јелена Перковић координаторка пројекта.
Нико Перковић
