У тој модерној епопеји, Србија је, потпуно заслужено, добила ореол земље која се се са људским разумевањем, чувајући њихово достојантсво, односи према мигрантском таласу.
Томе је свакако допринео и прихватни центар у Сомбору, чије особље даје све од себе да 115 њих, пореклом из Ирака, Авганистана и Пакистана, ненавикнуте на балканску климу, угости у удобним собама у недавно изграђеном објекту. Мада тужних животних прича не недостаје, могранти се не жале на смештај, али свикли већ на отворене просторе, сваки тренутак користе да га проведу на дворишту или спортском терену. Да не буде неких вербалних неспоразума служи и преводилац са арапског језика, а како неколико станара говори енглески, олакшана је комуникација.
- Имамо све неопходне услове за боравак. Нас троје, супруга и деветомесечни син Џозеф, овде смо три месеца, и веома смо задовољни храном, пажњом особља центра, јер сви брину о нама. Нас двоје смо дошли из Ирака, син је рођен у Нишу, јер смо претходних девет месеци провели у прихватном центру у Белој Паланци, а намера нам је да одемо у Швајцарску - каже младолики Ирачанин Касим Елшафеј, који је већ прошао интервју међународних организација око жеље у коју би земљу на европском континенту желео да оде.
Захваљујући заједничком пројекту Владе Србије, Америчке агенције за међународни развој (УСАИД) и Програму УН за развој (УНДП), у Шикари, које је једно од сомборских омиљених излетишта, обновљен је недавно кошаркашки терен и постављена теретана на отвореном. Ове терене користе мигранти из оближњег прихватног центра, али и млади овог насеља на ободу града, а како се надају у локалној самоуправи, након престанка прилива миграната, цео комплекс ће бити коришћен за едукативне и забавне сврхе школске омладине.
По речима Горана Бошкића, шефа смене у Прихватном центру и координатора у Комесеријату за избеглице и мигранте, у кампу су махом породице, па међу њима има 48 деце. Њих 27, захваљујући финансирању овог пројекта од стране УНХЦР, похађају две градске основне школе, „Иво Лола Рибар“ и „Аврам Мразовић“ и то од првог до осмог разреда, па по њих сваког дана долази комби возило, одвози их до школе и после наставе одмах враћа у камп.
- Сви они буквално трчећи иду у школу, због жеље да нешто науче, али највише да се друже са вршњацима. Од њихових наставника чули смо да су сви добри ђаци- каже Бошкић.
Мигранти одавде најчешће одлазе у Суботицу, где чекају по неколико дана да им се комплетира документација, после чега се упућују на гранични прелаз са Мађарском и даље према земљама које су им одобриле прихват.
- У Шикари су привремено, неко остаје две - три недеље, неко мало дуже, али за то време овде имају редовну исхрану, медицинску помоћ, обућу, одећу, средства за хигијену. Оброци за све станаре Прихватног центра припремају се у кухињи Црвеног крста, који за то има и неопходан сетификат - истиче Бошкић, потврђујући речи самих миграната да им кретање није ограничено, да могу да оду до града, да се прошетају или купе нешто, али је забрањено уношење алкохолних пића.
Једина обавеза станара Прихватног центра у Шикари приликом привременог напуштања Центра је да се јаве људима из Комесаријата за избеглице, како би се знало где се налазе.
М. Миљеновић
Пројекат „Јавни интерес у Сомбору“ реализовала је „Панонија медиа“ у сарадњи са „Дневником“. Ставови изнети у овом тексту нужно не изражавају ставове локалне самоуправе, која суфинансира пројекат.
