О том месту певао је „Гарави сокак“ речима „...сомборски ће вашар доћи, сандале ћу теби купити...“. Авај, недавно је у својеврсном приватно-јавном партнерству овај простор уговорно уступљен у закуп коњичком клубу којем су „мотори“ породица прослављеног кошаркаша Николе Јокића и самог задојеног страшћу ка коњима, па се и место одређено за вашариште променило.
Ова промена адресе вашаришта није била новина за Сомборце, пошто је градско вашариште од свог постанка неколико пута мењало и место, али и намену, почев још од стицања статуса слободне краљевске вароши половином 18 века. Тих првих година вашариште се налазило на простору данашњег импресивног парка крај Жупаније, а на њему су се сусретали продавци стоке и разних других производа четири пута годишње, па је тако први вашар у години одржаван крајем марта, на римокатоличке Благовести, други у јуну, о православном Спасовдану. Трећи годишњи вашар, који је уједно био и највећи одржавао се крајем августа, о православној Великој Госпојини, док је вашарску сезону затварало окупљање купаца и продаваца првог дана новембра, на католичке Свисвете, што је 1814. промењено како би зимски вашар био одржан на празник Св. Катарине, крајем новембра.
По изградњи монументалног здања Жупаније, наметнула се и потреба измештања вашаришта, па је тако оно премештено иза ове капиталне грађевине, са леве стране Стапарског пута, на простору који се све до половине 20. века, и називао именом Вашариште.
Није се вашариште ни овде скрасило, пошто су потребе тог 20. века изродиле идеју да Педагошка Академија „Жарко Зрењанин“, наследница гласовите Препарандије и претходница данашњег Педагошког факултета добије нову зграду, а поред ње су изграђени Основна школа „Аврам Мразовић“ и Дом ученика средњих школа, па се надвикивање продаваца и купаца преселило на чистину поред варошког Хиподрома. Управо овде је некако и сомборски вашар изгубио своју првобитну намену, купопродају стоке ситног и крупног зуба, па се само старији Сомборци сећају yамбаса који су „подмлађивали“ своје коње фарбајући их ималином, црном заштитном кремом за ципеле, или домаћина који су од себи сличних сељака куповали краве, телад, двонедељне ћуриће и пилиће или прасиће не би ли одржавали легенде о дебелим свињама и укусним шункама.
Ново време, али и повремене епидемије којекаквих сточних обољења, просто су угасиле купопродају стоке на вашарима, па је и за продавце и за купце безболно било недавно направити ново Вашариште на простору некадашње моћне трговинске куће „Агросавез“, где су се под кровом нашле 33 тезге, али и пространо двориште намењено за традиционални „стареж“. Сам „Агросавез“, некада појам за трговину, доживео је колапс током транзиције, да би у једном моменту био продат у приватизационом поступку приватној фирми за 19 милиона динара. Како ни са новим власником није било среће, на основу нагомиланих дугова према граду Сомбору, направљених неплаћањем пореза на грађевинско земљиште, имовину и комуналије, обезбеђујући додатна буyетска средства, овдашња локална самоуправа је ушла у потпуно власништво над „Агросавезом“, преуредила постојеће приземне објекте, изградила надстрешнице за продају на отвореном и асфалтирала огромну „авлију“, па обилазећи своје ново Вашариште, Сомборци могу да пронађу и оне сандале о којима је певао „Гарави сокак“, не стрпећи од кише или каквог другог кијамета.
М. Миљеновић
