То можда звучи лепо, али је тачно отприлике као и никада умрли мит да је код Беча поражена турска ордија захваљујући Сомборцу Фрањи Колчићу, да је бетонску преводницу на Дунаву код Бездана пројектовао Гистав Ајфел, да испод центра вароши постоји мрежа тунела која води до Великог Бачког канала на Апатинском путу, да...Воле Сомборци те и такве митоманске мантре од којих их ништа не може одучити, па је и њиховим гостима макар сочнија прича о здању које доминира једом од најлепших улица у овом делу Европе, Главним сокаком који данас име Краља Петра Првог носи.
А чињенице, о којима доказа има тушта и тма у варошком Архиву, говоре да је Градска кућа настала на темељима „двора“ једног Бранковића, који на сомборску жалост није имао никакве стварне везе са деспотима српским, чија се лоза угасила још почетком 16. века. Реч је о Јовану - Јанку Бранковићу, капетану сомборском, што се печатио титулом грофа „от Липца“ који је као неспорни вођа сомборских српских и буњевачких милитара, ратних подвижника империје Хабзбурга титулу и углед изградио на до данас недовољно истраженој вези са још једним од великих српских мистификатора тог доба, презимењаком Ђорђем, самопроглашеним „изабраним деспотом српским, господаром Илирика, Горње и Доње Мезије“.
Представљајући се као синовац питорескног Ђорђа Бранковића (мада постоје докази да је заправо био само његов штићеник или у најбољем случају усвојеник) први капетан српске милиције и заповедник сомборског војног шанца се, дошавши из Сенте, у овом граду појавио 1717. године, да би већ следеће године уложивши 1000 талира подигао себи, за тадашње услове импозантан „двор“ у облику ћириличног слова „г“, са пространим канцеларијама, станом, одајама за војнике њему подређене и локалима у приземљу. Ван зидина шанца излазило се преко моста, који је водио у такозвани „зверињак“, односно пошумљено ловиште које се протезало километрима на запад од опкопа сомборске војничке вароши.
Прави родоначелник сомборске грофовске породице Бранковића, чији је последњи потомак, потпуковник Павле Бранковић умро у Новом Саду 1856. године, гроф Јован Бранковић је иза себе оставио два сина, Николу и Јована, који су се после његове смрти и укидања Потиско-поморишке границе преселили у Срем, тачније Петроварадинску регименту, тако да је поред историјског факта да је Сомборце предводио у свим ратовима против Турака и иних непријатеља куће Хабзбурга у првој половини 18. века, у овом граду остао запамћен као личност уз коју се веже настанак Градске куће која се ономад звала Магистрат. Истине ради, данашње здање у својим зидовима има само натпис „Comes Joannes Бранковић“ утиснут у опекама од којих је варошка кућа направљена, пошто је оригинална зграда срушена како би се 1842.године, знатно пространија, а варошким властима намењена, изникла по пројектима оца и сина, Франца и Карла Гфелера.
Да би сачували сећање на повесницу овог здања и данас на источном прочељу латинским бројевима стоји број године у којој је кнез Јанко подигао свој двор -1718. док је на западној фасади, исто латинским бројевима овековечена 1842. година када је ново једноспратно здање квадратне основе сазидано уз кориштење материјала срушене Бранковићеве палате. На њеном торњу су скоро један век дежурали осматрачи варошких ватрогасаца, а у њој су одржаване седнице градског Магистрата и Скупштине града, али и сва значајнија друштвена и културна догађања, балови и приредбе, да би у њеној великој сали новембра 1918. обављена и примопредаја града између дотадашњих аустроугарских власти и представника српске краљевске војске, предвођене мајором Николом Илићем-Бајком.
Мало самих Сомбораца зна да је неокласицистичка Градска кућа „за мало“ постала слична истоветном китњастом здању у Суботици, односно да је било предвиђено да добије нови спољашњи изглед, што открива овдашњи хроничар варошки Милан Степановић на свом сајту „Равноплов“. Наиме, према сачуваним плановима из 1914. и 1916. године сомборска Градска кућа требало је, по нацртима Дежо Јакоба, да буде темељно преправљена у стилу сецесије, али због Првог светског рата до преправки није дошло, па је остао сачуван оригинални изглед сомборског Магистрата илити Градске куће, што је на радост овдашњег живља склоног препричавању славних времена оставило у животу и причу о несуђеном деспоту српском кнез Јанку Бранковићу и његовом двору.
Милић Миљеновић
