Зрењанинци Рачу знају као дугогодишњег руководиоца Културно-уметничког друштва „ГИК Банат“. А многи не знају да је у овом тренутку Рача један од ретких власника Фиата 1300, аутомобила који је 70-тих година прошлог века, кад се појавио, био прави статусни симбол. Рача свог „тристаћа“ и даље вози, а ауто уредно задовољи све услове техничког прегледа.
– Истерао сам првог приватног „тристаћа“ из бивше „Цебе“, маја 1976. године. Прво сам га одвезао на пумпу, јер није било горива. Памтим да сам ауто и бензин платио 5.500 динара. Од те 1976. године једино га нисам регистровао кад сам био у војсци. За 43 године, у највећем делу сам га возио ја – каже Рача и додаје да је то један од разлога дуговечности „тристаћа“. – Важно је да се не мења много режим вожње, да ауто одржаваш а, пре свега, да га волиш. А ја га обожавам:
„Тристаћа“ Рача углавном сам одржава. Кад је баш нешто компликованије помогну му пријатељи. Кад оде на технички, мајстори се смеју – „ево Рача и његова крнтија“… А „тристаћ“ је у бољем стању него много млађи аутомобили.
– Кад сам га куповао, Фиат 1300 је био статусни симбол. Имали су га милиција и ретки Зрењанинци. Тек сам се запослио у ГИК-у, имао сам плату 200 динара, али било је теренског додатка, нешто су ми додали родитељи и купио сам га у готовом, без кредита. У друштву сам био главни. Тад се ишло на чарде на Тиси. Ко је имао кола већ је био популарнији, а тек „тристаћа“, де лукс – присећа се наш саговорник.
Рачин први и, како каже, последњи аутомобил, прошао је пола Европе, целу јадранску обалу… А и дан данас стигне и до Румуније, Мађарске, о Београду и Новом Саду да се и не говори.
– Каже ми жена – „сви гледају у њега“. А ја се шалим, па јој кажем – „ћути, ко би нас овакве гледао да нема „тристаћа“ – шали се Рача.
За „тристаћа“ га везују многе успомене и анегдоте. Како је права реткост, многи су пожелели да га купе, али се Рачи од њега не растаје.
– Највећи део „тристаћа“ је још састављен од оригиналних делова. На њему и данас ради светло изнад ретровизора и изнад огледала. И што је занимљиво, иако је престао да се производи 80-тих година, још могу да се набаве резервни делови – истиче Молдован.
Ту и тамо се нешто поквари, али је Радован у предности јер уме и да га поправи.
– Каже један мој пријатељ – „то није ни тешко, отвориш хаубу, узмеш чекић и има два, три места где можеш да удариш и он проради“. Није баш тако, али није ни далеко од истине. Они који су га имали, одрекли су га се и због велике потрошње. И мени је било скупо, па сам уградио плин. Али, мој ме је „тристаћ“ верно служио, никад ме није озбиљно изневерио, па нећу ни ја њега – завршава причу о свом Фиату 1300 Радован Молдован.
Жељко Балабан
