Наиме, после анкете Министарства која је показала да ће се неки облик униформног облачења ипак спроводити у стотинак школа у Србији, практично није било разговора на тему како униформе треба да изгледају, ко ће их правити и како ће се уклопити у претанке кућне буyете, исцрпљене набавком прескупих уyбеника и школске опреме.
С обзиром на приличан отпор родитеља, пре свега из финансијских разлога, Министарство је за ову годину “прескочило” питање обавезних униформи,, инсистирајући на ношењу тамо где су оне потребне из практичних, а не социолошких разлога: у средњим стручним школама попут хемијске, медицинске, машинске и пољопривредне.
Акција ношења униформи за остале школе за сада је добровољна, и заснива се на жељама школских управа и наставничког кадра да се, одабиром једнообразних гардеробних детаља, елиминишу проблеми звани ношење исцепаних фармерки, мајица са бретелама, голих пупкова, али и пирсинга и тетоважа, макар и оних лажних.
Нешто старији сећају се да се нечији статус лепо могао видети и поред једнообразне униформе: уосталом, нико није прописивао какве ће се патике и школске торбе носити у школу. Из Министарства објашњавају да је добар начин решавања набавке униформи повезивање с текстилним школама које су у дуалном систему образовања. Ипак, тешко је поверовати да ће родитељи и ђаци, у ери конзумеризма, пристати на свакодневно ношење нечијег домаћег задатка из средње текстилне школе.
Анкета коју су почетком године попуњавали родитељи и ученици показала је да је велика разлика у ставу у зависности од краја Србије и школске управе. У Пожаревцу су 62 од 71 школе изразиле жељу да униформишу своје ђаке, док је у Ужицу, примера ради, свега девет од 44 установе гласало за увођење униформи.
Што се Министарства просвете тиче, шивење униформи, такозваних кецеља, не би требало да буде приоритет, напротив: довољно је одабрати мајице на кратке и дуге рукаве одређене боје, уз евентуални грб или неку ознаку која ће указивати на то да је у питању обележје школе. Циљ ношења униформи, поред практичног, а то је чување “обичне” гардеробе на часовима ликовног, биологије и хемије, на пример, и развијање колективног духа, повећање свести и одговорности ученика, као и подизање угледа школе у друштву.
Ову последњу лекцију одавно су научиле приватне средње и псновне школе, инсистирајући на ношењу униформи које не изједначава социјалне разлике, којих међу платишама који су послали децу “код приватника” и нема, већ подстиче припадност одређеном социјалном кругу, по угледу на швајцарске лицеје и британске школе. Колико пара, толико униформи, очигледан је принцип, па ђаци ових престижних школа имају обавезне летње и зимске комплете, а често се, поред гардеробе, прописују и фризуре и шминка, забрањује ношење гелираних ноктију, пирсинга, фарбање косе и тетоважа. Колико се овај принцип може применити на “државне школе”, с великим међусобним социјалним и материјалним разликама, показаће нека наредна школска година.
Е. Д.
