Први миленијум на Балканском полуострву био је време великих демографских, културних и лингвистичких промена, показала је мултидисциплинарна реконструкција геномске историје наших простора. Тим истраживача анализирао је геномске податке 146 древних становника Србије и Хрватске, од којих је трећина ископана у археолошком налазишту Виминацијуму, некадашњем римском утврђењу на граници царства, а онда их упоредио с подацима о геному на Балкану.
Студија објављена у журналу Cell наглашава космополитизам римске границе и миграција које су пратиле слабљење римске власти, укључујући и долазак људи који су говорили словенским језиком. Археолошки ДНК открива да су, упркос националним државама и границама, становништво Балкана обликовали заједнички демографски процеси.
- Археогенетика је незамењив додатак археолошким и историјским доказима. Нова и богатија слика се добија када синтетишемо писане изворе, археолошке остатке попут погребних предмета и људских остатака и антички геном – рекао је Кајл Харпер, историчар Старог Рима са Универзитета Оклахоме.
Масовни долазак на Балкан са истока у римско време
Када је Рим освојио Балкан, претворио је овај погранични регион у раскрсницу, која ће на крају дати 26 римских императора, укључујући Константина Великог, који је пребацио престоницу на источни Балкан, у Константинопољ.
Анализе древног ДНК показале су да је током периода под римском влашћу дошло до „великог демографског доприноса“ људи пореклом из Мале Азије (Анадолије), који су оставили значајан генетски отисак на Балкану. Ова промена порекла веома је слична ономе што је већ доказано да се дешавало у самом Риму, центру царства, али је занимљиво да су се исти процеси дешавали и на периферији.
Слично порекло, различити језици
Наши резултати не показују потпуну демографску замену на Балкану, јер су значајне пропорције порекла повезаног са Балканом гвозденог доба и Анадолијом присутни од средњег века до данас, наводи се у студији.
- Ови демографски процеси селидби и мешања створили су данашњу балканску популацију са релативно сличним профилима порекла, који говоре језике из различитих породица, попут романског, словенског, албанског и грчког језика, што наглашава различите културне процесе у региону, упркос многим сличностима у демографској историји. Заједно, ови процеси створили су регионални профил порекла крајем 1. миленијума који углавном опстаје и данас – пишу научници.
Посебно изненађење било је то што није пронађен генетски утицај на Балкан миграната из Италије.
- Током царског периода примећен је долазак људи анадолијског порекла на Балкан, али не и популације која потиче од људи из Италије. Ови досељеници из Анадолије су се интензивно интегрисали у локално друштво. У Виминацијуму, на пример, постоји веома богати саркофаг у коме смо открили заједно сахрањене мушкарца локалног и жену анадолијског порекла – рекао је Ињиго Олалде, истраживач са Универзитета Баскије у Шпанији и коаутор студије.
Досељеници и из Судана
Тим је открио и спорадичне случајеве доласка људи из веома удаљених региона, попут адолесцента чији генетски потпис се поклапа са онима из Судана и који је током детињства имао веома различиту исхрану од осталих анализираних индивидуа. Преминуо је у 2. веку и сахрањен је са уљаном лампом на којој је представљен орао повезан са Јупитером, најважнијим римским богом.
- Не знамо да ли је био војник, роб или трговац, али генетска анализа показује да је детињство вероватно провео на просторима данашњег Судана, ван граница Римског царства, а онда отишао на далеко путовање које је завршио у Виминацијуму, у данашњој Србији, на северној граници царства – рекао је Карлес Лалуеза-Фокс, главни истраживач Института еволутивне биологије и директор Музеја природних наука у Барселони.
Рим је прихватио „варваре“ много пре пропасти
Студија је идентификовала појединце који су имали мешано порекло – са севера Европе и из Каспијско-понтијске степе – и то у 3. веку, много пре колапса римске државе. Антрополошке анализе лобања показују да су неке од њих намерно деформисане, што је био обичај појединих народа из степе, укључујући и групе коју су антички писци називали Хунима. Ови резултати показују интеграцију људи који су били са оне стране Дунава, које су називали варварима, у балканско друштво вековима пре пада Западног римског царства.
- Границе Римског царства разликују се од данашњих националних држава. Дунав је био географска и војна граница царства. Али је служио и као кључни комуникациони коридор пропусан за кретања људи које је привлачило богатство које су Римљани улагали у пограничну зону – рекао је Мајкл Мекормик, професор средњовековне историје на Харвардском универзитету.
Словени променили демографску композицију Балкана
Римско царство је изгубило контролу на Балкану у 6. веку и студија открива да се тада догодио долазак на Баклан људи који су генетски слични модерној популацији источне Европе која говори словенским језицима. Њихов генетски отисак чини између 30 и 60 одсто порекла данашњих балканских народа, што представља једну од највећих демографских промена која је забележена у раном средњем веку.
Истраживање је показало да су прво спорадично долазили поједини мигранти, много пре масовне сеобе. Пример тога је жена источноевропског порекла сахрањена на царском гробљу. Онда, од 6. века па надаље мигранти из источне Европе примећени су у великим бројевима. Као што је тада био случај у англосаксонској Енглеској, промена популације у овом региону била је велика и пратила ју је промена у језику.
- Према нашим анализама древног ДНК долазак популације која је говорила словенски језик на Балкан трајала је неколико генерација и у томе су учествовале целе породичне групе, и мушкарци и жене – рекао је Пабло Карион, истраживач са Института еволутивне биологије и коаутор студије.
Успостављање словенске популације на Балкану било је веће на северу, па је генетски допринос између 50 и 60 одсто у данашњој Србији, између 30 и 40 одсто у Грчкој и до 20 одсто на егејским острвима.
- Велики генетски утицај словенских миграција видљив је не само у тренутној популацији Балкана која говори словенским језиком, већ и у местима која не говоре словенским језиком, попут Румуније и Грчке – рекао је Дејвид Рајх, професор генетике на Институту Блаватник на Медицинској школи Харварда и професор људске еволутивне билогије на Факултету уметности и наука Харварда.
Да бисмо испитали да ли је источноевропско порекло опстало у популацији Балкана и Егеја, покушали смо моделовање данашњих група коришћењем истог qpAdm модела који се користио за индивидуе из 8. века са источноевропским пореклом, наводи се у студији.
- Данашњи Срби, Хрвати, Бугари и Румуни имали су сличну композицију порекла као и индивидуе из 10. века на локацијама Тimacum Minus, Tragurium или у некрополи Рудине у Виминацијуму, са између 50 и 60 одсто источноевропског порекла помешаног са балканском популацијом гвозденог доба и нешто доприноса из романизоване Мале Азије, што говори о континуитету популације током последњих 1.000 година. Источноевропски сигнал смањује се у јужнијим модерним групама, али је присутан и у копненој Грчкој (30-40%), па чак и на егејским острвима (4-20%). То потврђује информације анализа и ранијих генеттских студија, сугеришући велики демографски утицај на јужном Балканском полуострву и Егеју – наводи се у студији објављеној у журналу Cell.
Модерни ДНК и утицај наслеђа
Тим је такође генерисао геномске податке данашњих Срба који би могао да буде упоређен са древним геномом и другим данашњим групама у региону.
- Открили смо да не постоји геномска база модерних Срба. Зато смо узели узорке од људи који се сами идентификују као Срби на основу културних особина, чак и ако живе у различитим земљама – Србији, Хрватској, Црној Гори или Северној Македонији – рекао је Миодраг Грбић, професор Универзитета Западног Онтарија у Канади.
Поређење тих података са подацима о другим модерним народима у региону, као и са појединцима из антике, показује да су геноми Хрвата и Срба веома слични, што указује на заједничко наслеђе са сличном размером словенског и локалног балканског порекла.
- Анализа древног ДНК може да допринесе, када се анализира заједно са археолошким и историјским подацима, богатијем разумевању историји Балкана. Слика која се добија није слика подела, већ заједничке историје. На народе гвозденог доба широм Балкана на сличан начин су утицале миграције током Римског царства, а онда и досељавање Словена. Заједно, ови утицаји су направили генетички профил модерног Балкана, без обзира на националне границе – рекао је Грбић.
У студији се наводи да ово истраживање има своја ограничења, а једно од њих је то што је кремација била доминантан начин сахране у 1. и 2. веку, па то смањује број узорака из тог времена. Осим тога, додају, узорци су узимани више из урбаних него из руралних области, што би могло да доведе до нешто другачијих резултата.
