Да нисам толико оклевало и меланхолик, а имам неку власт и ту јаке везе, промптно бих тражио да се као нематеријално добро заштити Цајка, њено име и арија. Из човечанских, да не велим алтруистичких повода, да се такозвани регион спасе свађа и ружних дивана, где је укључен чак и један председник државе, екипе естрадних менаyера, градоначелника, гомиле новинара, певачица и других чудних птица. Цела банда душебрижника урла да ли цајка младеж трује или само балканизује. Некад, у златно доба банди (тамбурашких), „цајка” је била тек трећа безобразнија кафанска песма. Иза оне „ Аој мати, зар ти мораш свашта знати”, те класичног бећарца. Где је ту поштовање начела „слободног протока људи, идеја и новца”, ако се забрани да се распродата сала у Пули лиши гостовања страних уметника, јер, наводно, певају “цајке”, па се исто понови у Осијеку.
Код нас није тако. Да је Тито видео Пинка, уместо обратно, вероватно би одавно овде затворили биоскопе и позоришта, а у сваком шору отворили ТВ студио с целодневним конкурсом: Покажи шта знаш и - имаш. Можда би се и лајковање звало цајковање. Јер тако Хрвати, намерно пежоративно, зову лаку, популарну, углавном руралну музику, нашу цајку. Нажалост, не и званично брендовану, европски регистровану и заувек само нашу, узочин ветру и другим Швабама. Шта се може кад смо лењи да бранимо шта је драгоцено и исконски прирасло срцу. У кафанској музици, наравно. Бар је тако било до поплаве оријенталних ритмова, што заглушише све шове, покоре, девојчице газиводе. Па и Цајку. Иначе, Новосађанку (тако песма вели), мада се сумња да има везе и са Чуругом.
Испада да је Цајка овде отпевала своје и одселила против своје воље на запад. Чак у Сплит, где су пре три године напали градоначелника што је дозволио „цајкама” да освоје тамошњи забавни фестивал. Лично никад не бих ружио Цајку. Као песма је сасвим ОК, ако је друштво на нивоу. Пардон, ако је ниво алкохола на оптималној висини. Кажу неки огорчени Сплићани да стихови тамошњих цајки нису довољно софистицирани и наводе један: Жена кући а ја вани / Плаћа ми је у кафани. Не знају, бене, да је то циљ (недостижан) свих мужева. Па и шире популације. Нарочито ако је плата на граници опорезивања. Уз то, речи њихових цајки можеш да штампаш, а чик да било ко (осим можда Басаре) печати текст Цајке, новосадске или чурушке! Али и аутентичност извођења Цајке је један од њених квалитета. Ем се улива директно само у једно уво (оног ко је песму наручио или за кога је), ем је лично емотивно обојена, бегешом набијена, ем се заборави пре него што прође мамурлук, па се мора опет наручити. Ако буде прилике и - ђенги. Што би рекли уметници извођачи (Роми, пожељно): Ко чуо – чуо! Дакле, најчистија изворна уметност што је тек покушава имитирати „ријалити ијатеби” програм!
Цајка може бити и женско име од миља, вероватно скраћено од Светлана, Станислава, чак и Јелица. Лично сам знао две Цајке, врло симпатичне и друштвене особе (спортски функционери) и никад ми на памет није пало да их повежем с том бећарском песмом. Мада сам сигуран да се не би љутиле и да јесам. Јер, свака је лепа ако се слуша кад јој је време. Зато, ко може, нека наручи Цајку, упркос завидљивцима.
Својевремено покојни сликар и илустратор Дору Босиок ми поклони ЦД са маратонско дугим цајкама, снимљен на чувеном ченејском салашу са промоције “куварица”, кецеља са ласцивним порукама. Да сам био тамо, замолио бих госпон тамбураше да строфу где цајка пеца рибу заврше реченицом – дигла њоњу до тавана! Толику је прашину цајка дигла да слободно може носом да пара облаке.
Инече, некад је и Осијек био скроз другачији. Пре више од пола века, после једног атлетског такмичења, одвео ме на чувену “Чинги линги” чарду колега десетобојац Бранко Слабинац, старији брат касније чувеног Киће, да слушам фамозног виолинисту Цибулу, мог другара из осмољетке, иначе Детелинарца. Кића је тад био још кића, али касније певао баш бећарце јако добро. Да их је тамо чуо, сад би - цајке бранио!
Павле Малешев
