Ово истраживање је испитивало могу ли мушкарци с повећаним генетским ризиком од рака простате да надокнаде ризик од болести или напредовања болести придржавањем здравог начина живота. Анализа је укључила 12.411 генотипизираних мушкараца.
Поседовање високог генетског ризика често се сматра нечим врло детерминистичким, али резултати овог истраживања сугеришу да то можда није тако. Наиме, променом начина живота, раним прегледом и раним лечењем могло би да се носи са високим генетским ризицима.
Простата је орган од око 40 тубулоалвеоларних појединачних жлезда, величине је кестена и лежи испод мокраћне бешике, на дну мале карлице.
Простата излучује ретку, млечну течност која садржи калцијум, цитратне јоне, фосфатне јоне, коагулацијски ензим и профибринолизин. Блага базност простатичне течности може да буде прилично важна за успешну оплодњу јајне ћелије, јер је течност у семеноводу размерно кисела због присутности лимунске киселине и завршних метаболичких производа сперматозоида, што смањује њихову фертилност. Вагинални секрети у жене такођер су кисели (пХ 3,5 до 4,0). Сперматозоиди постају оптимално покретни тек кад се пХ околних течности повећа приближно на 6,0 до 6,5.
Простата је у детињству сразмерно мала, а почиње да расте у пубертету, под утицајем тестостерона. Простата достигне коначну величину у узрасту од 20 година и задржи је све до приближно 50. године. Након 50. године простата се поступено повећава, а у добу од 70 година осам од 10 мушкараца има увећану простату.
Често се у простати многих старијих особа развија бенигни фиброаденом, који може да омета отицање мокраће. Ту хипертрофију не изазива тестостерон, већ ненормалан претерани раст самог ткива простате.
Рак простате је злоћудни тумор који настаје у простати, и узрок је смрти код два до три одсто укупног броја умрлих мушкараца. Рак простате убраја се у један од најчешћих облика карцинома код мушкараца. Он је други најчешћи узрок смрти од карцинома код мушкараца, након рака плућа.
У већини случајева рак простате се развија код мушкараца старијег животног доба, а просечна доб при постављању дијагнозе је 72 године. Сматра се да ће се код готово 60 одсто мушкараца рак простате развити до 80. године.
У око 95 одсто случајева рак простате је аденокарцином, у преосталим случајевима могу да се развију дуктални аденокарцином, неуроендокрини карцином малих ћелија, транзицијски карцином водова и други. У 70 одсто случајева рак простате се развија у периферном делу простате, док се само у око 10 одсто случајева јавља око мокраћне цеви.
У већини случајева рак простате расте споро. Може успешно да се лечи уколико се открије док је у почетној фази. Иначе, 91 одсто карцинома простате открије се док је рак простате локализован (ограничен на простату) или регионалан (благо проширен).
Љубица Петровић
