- Одговорност према свему томе је велика, неко други живи у мени, а ја морам да живим тако да не осрамотим ни себе ни породицу донора. Све је велики изазов, али што је он већи, човек буде јачи.
Као особа с инвалидитетом која хода уз помоћ подизача за стопала, морао је да пије много аналгетика, уз шта је умео да помеша и алкохол, илити, како наш саговорник каже, „да се ништа не лажемо, нисам живео здраво”, те је „поштено зарадио дијагнозу” - цирозу јетре, због чега је неколико пута имао унутрашња крварења и животно био угрожен. Пре него што је априла 2016. године Обрад доспео на листу чекања за јетру, предвиђано је да ће поживети још годину дана. Међутим, на наговор др Ђорђа Ћулуфића који је био задужен за све прегледе за трансплатацију и одобрење за листе, Обрад је пристао да постане део те животне утакмице као „идеалан кандидат за трансплатацију”.
- Поприлично сам неприпремљен ушао у целу ту причу, имао сам утисак да се све то дешава неком другом - присећа се Бургић, не кријући да има трему због нашег разговора. - Кад сте ми најавили да ћемо се чути, таква сећања су се пробудила, 35 дана на интензивној и недељу дана на Инфективној клиници... Све то се вратило као неки бумеранг који је отпутовао ко зна где. Ево, сад ми је доста и лакше, треба човек да се подсети таквих ствари. Све ово што причам део је обавезе због људи који чекају на трансплатацију. Знате, они играју веома неизвесну утакмицу, а време на семафору је зауставно, само се чека да судија одсвира крај. То нечије „да”, та нечија сагласност да донира орган, људе на листи води у продужетак, а онда имају великих шанси да победе.
За своју победу најзахвалнији је др Зорану Милошевићу из Клиничког центра Војводине који га је оперисао, др Ћулуфићу који га је ставио на листу и води његове контроле, али и особљу из Клиничког центра Србије. Међутим, како би освојени пехар и даље сијао, своје навике и исхрану морао је да коригује.
- Пре трансплатације био сам доста неодговоран, а сада сам особа одговорна и према себи и другима - наводи победник. - Видите, првих годину дана након операције је најтеже, а после је све лагано. Лекари вам дају смернице, исте савете као и кад сте здрави јер треба да будете умерени у свему, а ви сами себи правите ограничења, али живите пуним плућима. Пет година пре трансплатације то није био живот, него преживљавање. Дуго нисам знао за сан. Свако вече одете у кревет размишљајући да је то последња ноћ јер се крварења углавном тада дешавају. Попијете дозу лекова за спавање и не можете да спавате.
Још један врло важан савет који Обрад жели да подели са свима који се налазе у сличној ситуацији у којој је и сам био, јесте да се не треба лечити „преко интернета”, већ се треба строго придржавати лекарске терапије.
Л. Радловачки
