Добра је ствар што се у случају бриге о животињама доста тога са интернета „прелије“ и у опипљиву стварност, па су многе напуштене животиње ових дана ипак добиле мало више пажње.
У Србији већ петнаестак година констатно расте број удружења која се на неки начин баве заштитом животиња и њихових права, која им у нашој држави гарантује закон, али о генералном односу људи према животињама у Србији, али и о свим системским решењима која се тренутно примењују у овој области код нас, можда и најбоље говоре “суви” статистички подаци добијени из Врховног јавног тужилаштва и извештаја Државне ревизорске институције.
Наиме, у претходне две године било је пријављено око 300 осумњичених за кривично дело убијање, злостављање и мучење животиња.
Према подацима Врховног јавног тужилаштва, прошле године је за то кривично дело оптужено 28 лица и донето тридесет осуђујућих пресуда, од тога осам на казне затвора, а остало су условне осуде и новчане казне.
Ти подаци говоре да се таква дела догађају и пријављују прилично често, али да проценат осуђујућих пресуда није импресиван што важи и за саму оштрину изречених казни.
Док се то донекле може правдати релативно тешким доказивањем дела и другим тешкоћама у вођењу таквих поступака, потпуно нестварно и необјашњиво звучи податак из Извештаја Државне ревизорске институције за четворогодишњи период 2017- 2020 године, који каже да је за одштете због уједа паса луталица, из каса локалних самоуправа исплаћено невероватних пет милијарди динара, односно близу 50 милиона евра.
Већ овако укрштени подаци звуче као још једна тешко схватљива словенска антитеза, али чак ни та стилска фигура није довољна за последњи чин овог заплета.
Наиме, утврђено је да исте оне локалне самоуправе (чак 70 одсто њих) које су платиле 5 милијарди одштете због уједа паса, нису изрекле НИЈЕДНУ казну за неодговорно понашање власника паса, док је у 20 одсто изречено мање од 10 казни и свега у 10 одсто локалних самоуправа је изречено више од десет таквих казни.
Ревизорски извештај каже и да осим што су се системи контроле локалних самоуправа показали као недовољни, у већини општина нису предузимане никакве активности на развијању свести грађана о одговорном власништву.
Намеће се питање где пресећи овај очигледно зачарани круг, односно где прекинути поменуту антитезу: нит волимо животиње (преко 300 пријава), нит осуђујемо пријављене ( само 30 пресуда), нити кажњавамо неодговорне власнике животиња (нула казни), већ плаћамо одштету сваком ко каже да га је ујело пашче на улици (5 милијарди динара од 2017 до 2020).
Напуштање животиње забрањено је Законом о добробити животиња и прописано је да у околностима немогућности даљег држања, власници морају да је адекватно збрину, удоме, а прекршиоци се пријављују Ветеринарској инспекцији која има надлежност за изрицање прекршајне новчане казне до 50.000 динара.
Ипак, од члана закона који санкционише овај прекршај, не само да се касе нису напуниле већ углавном зјапе празне док, с друге стране, свакодневно широм Србије, све је већи број запуштених, измучених бивших љубимаца тумара улицама, атарима, шумама...
Нико Перковић
