Гелготас има тек 34 године, а NICO – његов „састав из снова” – већ четрнаест. Своје циљеве и визију, везане за поље савремене уметничке музике, он лако преноси на осталих шесторо музичара септета NICO, који ће се вечерас од 20 часова представити у Српском народном позоришту у оквиру Новосадских музичких свечаности изводећи дела Баха, Мајкла Најмана, Макса Рихтера и самог Гелготаса. Пун назив састава гласи New Ideas Chamber Orchestra. а градивни елемент овог камерног оркестра нових идеја јесте звук гудачких инструмената.
Како сте од ученика трубе и клавира, те студента композиције и дириговања, дошли до гудачког звука као могућег идеала?
– Рано сам се зближио с певањем, гласовима, дрвеним дувачким инструментима... Моја мајка диригује у три хора, отац и брат свирају флауту, а сестра обоу. Осим тога, у школи сам учио клавир и трубу. А оно једино чиме сам слабо био окружен су – гудачи. И јесте, вероватно, чудно што сам на крају формирао управо гудачки ансамбл. Међутим, мени се и данас чини најтежим писање музике за инструменте које одлично познајем, као што је, нпр, клавир. С друге стране, слабије познавање неког инструмента ми, можда, даје више слободе у истраживању, откривању, а што је тесно повезано са креативношћу. Са гудачима је кренуло тако што сам на првој години студија на Литванској академији написао један комад за гудачки састав и желео сам да то неко изведе. И, уместо да чекам на музичаре који би то урадили, ја сам одлучио да оснујем своју групу. Тако је настао NICO. Јако сам заволео звук гудача. И даље сам заљубљен у ове инструменте. Имам утисак да још увек имам пуно тога да откријем код гудача. Узбуђује ме ширина њихових техничких могућности, и очарава лепота самог звука.
Свирање из нота је карактеристично за уметничку музику, нарочито за наступе већих ансамбала. Да ли је Ваш изричити став био да NICO свира без нота? Какав је, уопште, Ваш однос према свирању из нота и без њих?
– У нашем саставу је таква одлука донета из практичних разлога. У своју музику, у наше наступе, ја укључујем минималистичку кореографију, а то не би било оствариво када би на сцени били сталци за ноте и уколико би музичари у ноте гледали. Свирање без нота, онда, свакако утиче на целокупан наш сценски наступ, а временом је и по овој пракси NICO постао препознатљив. Али, сматрам и да то не мора да буде само по себи неопходно. У нашем случају је реч о оправданој одлуци. Наравно, ја сад знам у којој мери наступ без нота подстиче код свирача потребу за другачијом сценском појавношћу, терајући их, чак, да буду свеснији сваког, па и најмањег детаља у делу које изводе. Када интерпретирају дело напамет, рекао бих да се музичари осећају као да су сами то дело написали. Учење свирања музике без нота захтева додате сате у нечијој свакодневици, али, то се после, без сумње, покаже као добро улагање у наступе. Свирање без нота, такође, проузрокује код музичара већу екстровертност, одважност на сцени, будући да се више не крију иза сталака. Коначно, све то помаже и да се оствари мање дистанциран, мање формалан наступ, те да у концертној сали завлада узбудљива атмосфера. Па, и публика воли да добро види музичаре, да осети њихово присуство и њихове личности, а не само да слуша музику. Свирање без нота је, по мени, нешто што је за музику и природније. А видим да је ова наша пракса имала утицаја на друге. Знам, рецимо, да је чак и један велики оркестар – Baltic Sea Philharmonic, којим управља мој пријатељ Кристјан Јерви – следио наш пример. Они, сада, често изводе своја дела напамет.
Ваша „прогресивна класична музика”, заправо је модерна, пријемчива, лепа, ритмична, са привлачном контрапунктиком. Можемо ли то објаснити као одраз Вашег карактера, а не само композиторских порива?
– Писање музике је интиман процес, у којем ја имам прилику да будем једна потпуно искрена верзија себе. Јер, такав ниво искрености није увек лако остварив у свакодневици, зато што се често налазимо у слојевитим ситуацијама, постајемо део тешких прича, суочавамо се са пуно различитих очекивања, правилима понашања.... У музици можемо бити потпуно своји. Дакле, јесте тако као што сте рекли. Моја музика је одраз мог карактера, мог унутрашњег света, који не мора увек да буде у потпуности изражен и очигледан у свакодневном животу.
Који су композитори, историјски, али и савремени, нарочито деловали на Вас?
– Још пре поласка у школу, једино што сам константно слушао била је класична музика. Најранији утисак о некој музици који памтим се односи на Равелов Болеро, затим на дела Перголезија и Баха. Не тако давно сам закључио да сам вероватно кроз Перголезијеву музику спознао важност „лежећих” гласова у спрези са гласовима који се крећу. Јер, ја то често, и рекао бих, подсвесно, користим у својој музици, градећи неку врсту мелодије састављене од једног тона дугог трајања. Одувек је снажно дејство на мене имала и музика Рахмањинова. Мислим да је његова уметничка храброст често, пак, потцењена. Наравно, ту је и дело Баха. А, такође, од пре неколико година је на мене снажно почео да утиче и Арво Перт. Уживам да слушам други став Концерта за виолину и оркестар бр. 1 Филипа Гласа. Волим и уметност Лори Андерсон... Много има дивних композитора, и пуно фантастичне музике.
Шта може новосадска публика да очекује на концерту?
– Концертни програм, који смо припремили за наш наступ у Новом Саду, у потпуности ће да представи мене, као уметника, и NICO, као ансамбл. Ми нећемо изводити само моје композиције – Sanctification, Transitory, Never Ignore the Cosmic Ocean – већ и савремене адаптације старе музике, каква је кореографисана верзија чувене Бахове Чаконе, затим Моцартова Концертантна симфонија у обради Мајкла Најмана... Широк је то програм, осмишљен као својеврсно музичко путовање кроз епохе, стилове и звучне облике класичне музике, и то тако да у њему могу да уживају сви – љубитељи традиције класичне музике, као и они који воле да се препусте неком новом, аутентичном музичком искуству.
Марија Витас
