Тај не зна за изненадни бол који паралише. Грч долази када му се најмање надам, баш онда када се због нечега снажно упињем. Направим својим телом неки неуобичајено напоран покрет и онда се тело јави: „Неће то моћи баш тако“. Један углавном непримећен мишић за који не марим много се згрчи и једноставно одбије послушност. И не само да је непослушан, него боли до бола. Ако успем у том магновењу у којем се истог момента нађем да га лоцирам и додирнем, примећујем да је тврд као камен, неприродно скупљен и упоран у свом науму да ме паралише.
Познајем људе који као да су целим својим телом у грчу. Стално су укочени и наизглед паралисани. Око усана им је гримаса која говори „нећу“, нос намрешкан као да тик испод њега нешто јако смрди, обрве скупљене као да су се управо нешто баш разљутили. Примећујем то наравно зато што и сама спадам у такве.
Не примећујем скоро никада оно што и сама не носим у себи, а то ми управо служи да обратим пажњу на нешто што бих код себе могла да променим. Последњих година улажем озбиљан напор управо да то учиним, да сваки пут када код некога нешто са неодобравањем приметим, то код себе пронађем, што није лако, јер је обично упаковано у неки мало другачији облик, али ако сам мало упорнија, успем да пронађем нит која ме доведе до онога што је на реду да се открије, истражи, разуме и отпусти, или прихвати. Следећа фаза увек буде преправљање сопственог понашања, у овом случају грчења.
Увек осетим грч у стомаку када је неко груб према слабијем. Неподношљиво ми је да гледам како наизглед јачи, неког наизглед слабијег тлачи. Али када ме ухвати тај грч, онда се паралишем, не ради ми ни тело ни мозак, а и срце се некако стисне и затвори и онда је свака моја акција заправо аутоматизована, одавно научена, увек иста и даје увек исте разултате - никакве. Или се умешам и посвађам бранећи тог неког слабијег, или ако то нисам у могућности да урадим, носим тај грч у стомаку још дуго након догађаја и угрожавам сопствено здравље, јер грч је само опомена, никако није добар да се дуго носи у себи.
Дешавало ми се да ме она „слабија“ страна сретне после неколико година, па ми преприча како сам била „смешна“ што сам је бранила, као да она не уме сама. Схватам данас да тај грч има везе само са мном, јер свако је одабрао сопствена искуства кроз која мање или више свесно пролази у овом животу.
Мој грч подсећа да сам и сама некада била неправедна, а не само слабија страна како се на први поглед чини. Грч је добар савезник, али само као аларм - подсетник да је време да неко своје понашање освестим, да пронађем одакле долази и да га као важну лекцију прихватим. Примећујем да сам све мање згрчена и све више опуштена.
Нина Мартиновић Армбрустер
