НАУКА ОТКРИЛА ГДЕ У МОЗГУ СТАНУЈЕ СВЕСТ? Старији делови су срж, старе теорије пале у воду

Док неке теорије повезују са квантним силама или читавим универзумом, питање где се свест рађа унутар самог мозга дуго је остало без одговора.

Питер Копола, неуронаучник са Универзитета у Кембриџу, одлучио је да истражи доказе деценијама прикупљених студија, фокусирајући се на оно што мозак заиста показује, а не на популарне теорије. У неуронауци, свест се дефинише као „квалитативно субјективно искуство, односно ‘какав је осећај’ бити специфичан организам у специфичном стању“, пише Популар механуикс (Popular mechanics).

До сада се сматрало да свест настаје у кортексу – спољашњем слоју мозга богатом неокортексом, који је еволуцијски релативно нов. Субкортекс, укључујући базалне ганглије и мождано стабло, био је сматран важним за основне функције попут кретања и вегетативних рефлекса, али не и за субјективно искуство. Мали мозак и субкортекс еволуцијски су стабилни, непромењени стотинама хиљада година, што је довело до закључка да они сами не могу створити свест.

Међутим, Кополина истраживања сугеришу другачију причу. Студије животиња којима је уклоњен део или цео кортекс, као и посматрања људи рођених са ретким стањима попут хидраненцефалије, показују да свест ипак може постојати и када је кортекс минимално развијен. Хидраненцефалија настаје када се церебрум не развије, а мозак је замењен цереброспиналном течношћу. Преостали делови укључују базалне ганглије, мождано стабло и мембране које облажу лобању. Иако такви пацијенти често остају у вегетативном стању, емпиријска запажања говоре о нечему неочекиваном.

Један од најупечатљивијих случајева био је 32-годишња жена са сачуваним малим делом фронталног кортекса. Када би чула музику, њено лице би се осветлило задовољством, уз нејасну вокализацију – знак да мозак реагује и ужива, иако разумљив говор није био могућ. Слично су забележена понашања код деце са хидраненцефалијом: покрети, реакције на звук и изрази лица указивали су да субкортекс сам може омогућити неку врсту искуства и емоција.

Ова запажања постављају темеље за нову теорију: субкортекс може бити база свести, док неокортекс служи да је обогати и унапреди. То мења начин на који разумемо еволуцију мозга и указује да старији делови мозга, које смо дуго сматрали „само за рефлекс“, могу бити срж нашег субјективног света.

Копола наглашава да је ово тек почетак истраживања. Следећи корак је прецизно утврђивање које субкортикалне функције омогућавају искуство и како минимална неуронска мрежа може стварати свест. Ови увиди не само да нас приближавају разумевању људског ума, већ отварају и етичка питања о третману пацијената са оштећењима кортекса и њиховим способностима за доживљавање света.

Свест, изгледа, можда није тамо где смо мислили – и можда је управо субкортекс тихо седиште нашег унутрашњег живота, док неокортекс додаје боје, слојеве и детаље нашем искуству света.

(Telegraf Nauka)