НИНИНЕ МУСТРЕ: Пузле

Многим људима омиљена дводимензионална слагалица из детињства је шарена слика која се састоји од многобројних делића наизглед неправилних облика, који се уклапају једни у друге.
nina martinovic armbruster
Фото: Dnevnik.rs

Нисам никада склопила ни једну већу од двадесетак делова, али су ме одувек фасцинирале. Сада знам и због чега. Та слагалица је једна шема по којој могу да се тумаче сви међуљудски односи.

Свака јединка за себе је једна посебна целина. Она има своје ивице, своје границе, има своје боје, свој облик, али тако сама, иако занимљиве форме, са свим тим бојама, удубљењима и избочинама, нема никакво значење. Тек када се споји са осталим деловима – јединкама, њене боје почињеу да добијају смисао, и што их је више спојених, слика полако добија неко своје значење. А тек када се све нађу на свом месту, у потпуном складу једне са другима, тек тада ја слика савршена, тек тада је све у потпуном реду. Управо ти међусобни односи сићушних делова слагалице, могу да се упореде са односима који сачињавају људски живот. Свако од нас је јединка која има своје особине, своје обрисе. И само уколико све јединке око себе поставимо на право место, заједно можемо да склопимо слику живота у складу, живота који има смисао, који има неко значење.

Колико год да смо савршени као јединке, без осталих нама сличних, али ипак сасвим другачијих јединки, не бисмо могли да градимо живот. Само је неколико јединки око нас са којима се у потпуности уклапамо, са којима једноставно „кликнемо“ када смо једни поред других. Остали, иако су нам врло слични, једноставно нису компатибилни нашим кривудавим облицима. Ипак, и ти остали се уклапају са неким другим јединкама и сви заједно чинимо слику живота. Замислите колико би бесмислено било да делићи слагалице захтевају од других делића да им буду идентични, да сви буду баш исти? Ни један се делић не би уклопио са дугим. Слика би остала исцепкана и слагалица никада не би била сложена. А ми људи стално очекујемо да сви буду баш онакви какви смо ми: да се исто понашају, исто осећају, да на исти начин решавају своје проблеме и да на све појаве у животу гледају из потпуно истог угла као и ми. Замислите тврдоглаве пузлице које се упорно гурају да све буду у једном, рецимо горњем десном углу слике. Настала би једна гомила набацаних делића без икаквог смисла, а слике не би било ни у назнакама. Верујем да би много тога могло да се научи само из посматрања једне слагалице, а када бисмо замислили да се поједини делићи понашају као поједини људи, убрзо би нам постало јасно у чему лежи узрок свих наших неспоразума и спорог напретка ка срећнијем и испуњенијем животу, ка смисленијој слици каквој тврдимо да сви тежимо.

Не знам ко је тај који слаже слагалицу наших живота, али знам да је за ту слагалицу веома важно да схватимо да свако од нас са свим својим физичким, емотивним и духовним обрисима има оне који се баш са нама таквима уклапају. Када прихватимо те своје обрисе и увидимо да смо савршени делић једне велике слагалице, појавиће се други делићи са којима се уклапамо и најзад ћемо видети ту фамозну ширу слику, којој сви подједнако припадамо.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

 

EUR/RSD 117.9011
Најновије вести