„ДНЕВНИК” НА ЛИЦУ МЕСТА Како се то добија један Нил

Човек заиста мора бити у доброј кондицији да прокрстари Етиопијом: велика је отприлике као четири СФРЈ плус Србија, а има око сто милиона становника.
U centru Adis Abebe foto: A. Beljin
Фото: У центру Адис Абебе Фото: Н. Бељин

Први сусрет са Африком десио се већ у хостелу: нисмо имали струје и дошла је тек касније. Права Африка, тотални хаос! У предграђу, саобраћај је ужасан, без реда и поретка. Људи иду улицама и певају, јер је њихова Нова година и сви су у празничном расположењу. Већина је обучена модерно, али има их и у ношњама, срећем доста жена које носе сарије.

У центру града, Адис Абебе, у катедрали  су сахрањени Хаиле Селасије и његова жена. Близу је Парламент, председничка палата, седиште премијера. Ништа од тога не сме да се слика, зграде чувају војници наоружани аутоматским пушкама.

Туриста има, али врло мало. Има много “ентузијаста”, што ти приђу и кажу:  “Ћао,  ја хоћу да вежбам енглески”, а заправо хоће да те заскоче као водичи, да ућаре напојницу, али боље их је избегавати. Понекад вичу “фаранyи”, што значи белац на амхарском. Слично као што у другим деловима Африке вичу “мзунгу” за тобом, на свахилију.

Људи у Етиопији су врло религиозни, крсте се кад прођу поред цркве, аутомобили су излепљени религиозним порукама, сликама Исуса, Девице Марије. У једном тренутку поред мене је рошао аутомобил са великим крстом прикаченим за предњу маску, велик као крстача на гробљу. Цркве су пуне, свештеници поје преко разгласа, као хоyе. Цркве су им чудне, личе на католичке. Делује као да има знатно више хришћана, нисам видео ниједну yамију у овом делу Етиопије.

У музеју злочина комунистичких власти који су владали од 1974. до 1991. страшна сведочанства. Кад су пали Совјети, пали су и они. Убили су око 500.000 људи.


Пилот из Вршца

Испред Еритрејске амбасаде срећем двојицу Кинеза и старијег човека. Слушам га како прича енглески, помислим да је наш, и обратим му се. Испостави се да је пилот који ради за етиопску авиокомпанију, завршио је пилотску академију у Вршцу, одушевио се, шетали смо сат времена по граду и причали.

Исти дан сам упознао једног Кинеза; ако си белац у Африци, људи брзо започињу разговор и причају нашироко. Каже да овде ради за велику фирму и да праве највећи солитер у центру и стадион по угледу на “Гнездо” у Пекингу.


Водич је лик који је био у затвору, без суђења. Тако су га ставили на неодређено, и колико сам схватио, мучили су га. Истог дана ми се накачио други лик ког из неког разлога нисам отерао: студент историје. Питам га шта мисли о комунистима, он крене све најбоље. Каже, изучавао је Мао Цедунга, Лењина итд. Каже: Комунисти су учинили свашта добро за нашу земљу. Ето, каже он, мој матори је био високи функционер Дерга (комунистичког комитета). Био је чак начелник једне провинције, а Мангисту је долазио код нас кући. (Мангисту је био вођа који је 1991. збрисао код Мугабеа у Зимбабве). Каже, затим, како су они, као породица, проживели тешке тренутке, отац је био у затвору, он није могао да нађе посао...  Сад предаје историју у гимназији, али плата је мала, мора да се ради “са стране”. Добро говори енглески, зна историју. Причао ми је за Југославију и Етиопију. Зна да се држава распала, само мисли да смо ми и даље са Црногорцима. Заправо, сви то мисле. Кад кажем да сам из Србије, они кажу: анд Монтенегро.

Наредних дана је био велики митинг опозиције и све се завршило мирно. Сад су основали прелазну владу...

А у супермаркетима не видим никакве домаће производе, једино вода и кафа, изгледа да све увозе?

Фото: Улица Јосифа Тита Фото: Н. Бељин

Крајем недеље опет нестаје струје у хостелу у Адис Абеби, али добијам информацију да су радници електродистрибуције на терену. То је неочекивано добра вест јер сам прво чуо да тај дан неће радити због етиопске Нове године. Лоша вест је да је детонација коју сам синоћ чуо потицала од трансформатора који је експлодирао због преоптерећења, пошто се за новогодишње вече трошило много струје.

Што се тиче других гостију у хостелу, упознао сам Јамајчане растафаријанце. Нисам хтео да их директно испитујем, само сам једног питао да ли је на ходочашћу, а он је рекао да је на одмору од месец дана. Разговор прекидају  додоле, иду за Нову годину по кућама и певају, закићени травом и цвећем, са штаповима у рукама. Новогодишњи скуп протестаната на националном стадиону је нешто попут цркве на отвореном. Дохватила ме нека бакица и терала ме да вичем “алелуја”! Кренуо сам да се пробијам да изађем са стадиона, насупрот реци која је ишла у супротном смеру, а она се обрадовала што сам дошао. Ухвати ме за обе руке и нешто прича. И, викне: “Алелуја”. И као ајде сад, шта ћу, викнем и ја. И ја -  алелуја! И тако пар пута и тек онда ме је пустила да идем својим путем.

После Адис Абебе путујем у град на обали језера Тана, чијег имена више не могу да се сетим. Путовали смо дуго, десет сати, споро, лошим путем, на који су стално искакале животиње, а једно дете замало нисмо згазили. Језеро је кул: велико, мутно и страшно. Има нилских коња. За следећи дан је заказана тура по језеру, да видимо извор Нила: Плави Нил извире из језера Тана, а Бели из Викторијиног језера, а спајају се код Картума.

Па добијеш један Нил.

У повратку, железничка станица је јако стара зграда, предратна. Кад сам дошао нисам могао да се снађем, нико не зна енглески. Пошаљу ме у канцеларију где на вратима пише: “Шеф станице”. Као и већина Етиопљана, примио ме је страшно љубазно и кренуо да објашњава како је то стара станица, да служи још само за теретни саобраћај. Али постоји нова путничка. Кинези су им направили пругу и продали возове.

Може да иде 160 км на час, каже, изгледа дивно, дотеране стјуардесе гурају колица са послужењем.

Али су у међувремену морали да им смање брзину, јер су редовно газили камиле и козе.

Ненад Бељин

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести