Дворац Карачоњи, музеј трактора и Тематски парк Џемс Бонд

Дворац, тренутно највећи у Војводини саградио је 1857. властелин Ласло Карачоњи, данас има статус „споменика културе од великог значаја”.
д
Фото: Приватна архива

Када видите у каквом је стању запитате се како код нас изгледају споменици културе који нису „од великог значаја”. Као што нам је рекао жупник, у Беодри се на улазу у село налазио још један дворац, још већи и лепши од овога, саградио га је Ласлов брат. Дворац је после Другог светског рата срушен.

„Мањи” дворац је пред крај Првог светског рата напуштен од стране Ласловог праунука Аладара Карачоњија. Крајем 1918, у току распада Аутроугарске, у дворац је упала руља која га је опљачкала и развукла инвентар. Наредне, 1919. у дворац се усељава Михаил Родзјанко, руски емигрант и некадашњи председник руске Думе који је ту живео до смрти 1924. Дворац је 1938. продат општини Београд која га је користила као основну школу. Током Другог светског рата, када је Банат био под немачком окупацијом, овде је била смештена душевна болница. Након рата, у њему су се налазили Дом за децу палих бораца, „дом за беспризорну женску младеж”, а од 1960. Основна школа „Милош Попов” о чему сведоче цртежи дечјих мотива на зиду поред централног степеништа. Године 1980. у дворац се усељава хемијска индустрија „Хином” и ту остаје до 2000. када одлази у стечај. Након тога - дворац Карачоњи је без намене и у лошем стању. У већини просторија затекли смо остатке хемијске индустрије, велике танкове за хемикалије, разбацану опрему и документацију, са задње стране монтиран је и теретни лифт. У канцеларији у којој је очигледно седео директор ове бизарне „фабрике”, очуван савршено реновиран дрвени плафон чији лак сија и данас, двадесет година од како је дворац напуштен.

Преко пута дворца налази се Завичајни музеј „Котарка”. Музеј је смештен у објекту житног магацина породице Карачоњи.

Фото: Приватна архива

- Богдан Карачоњи је 1781. године од бечког двора купио велепосед Беодру, данас део Новог Милошева, за 105.000 форинти! -Прича нам Искра, кустос музеја, љубазно показујући експонате и упозорава нас на свеже офарбане прагове и довратке. Искра изгледа и прича као да ради у неком музеју у Њујорку, а не у заборављеној банатској варошици. Показује нам велику скулптуру каменог лава која се налазила на улазу у тај други, срушени дворац породице Карачоњи. Збирка музеја тренутно има више од 4.500 експоната, а мени посебно пажњу привлачи колекција црно-белих фотографија која осликава живот у селу пре педесет и више година. На једној од слика - сеоска ветеринарка, сад је, кажу у пензији, стоји на леђима коња!

На зиду препознајем копију једног занимљивог уља на платну које сам видео на изложби Европски феномени у Галерији Матице српске у Новом Саду. На слици два свештеника, православни и католички, рукују се и позирају сликару.

Прича о њима је занимљива. Парох са најдужим стажом у беодранској католичкој цркви је био Јанош Боћан. За време његовог службовања (1828 - 1878) подигнута је нова црква и сматра се да је то један од најзначајнијих периода у двовековном животу парохије. Његово присно пријатељство са православним свештеником Аксентијем Јоановићем, дедом др Ђорђа Јоановића (једним од оснивача Медицинског факултета у Београду) трајало је више деценија. Свештеник Боћан је свакодневно ручавао у гостионици на ћошку код католичке цркве, а кад је постао удовац, ту је редовно ручао и остарели Јоановић. Једном приликом задесио се у гостионици сликар Ђорђе Пецић, ученик Костантина Данила, па су се ликови великих пријатеља преселили на платно. На полеђини слике у уљу остало је забележено да је рад завршен 24. фебруара 1878. године, кад умире Боћан, а следеће и Аксентије. Пријатељство и братство православног и католичког свештеника из средине бурног 19. века које је заслужено ушло на изложбу о „европским феноменима” - може да буде важан путоказ њиховим колегама у сада већ поодмаклом 21. века.

Фото: Приватна архива

У парку у центру села на путу до чувеног Музеја Жеравица пролазимо поред споменика који сведоче о мештанима који су пали као солунски добровољци, као и онима који су 25 година касније погинули у партизанима. Неколико обезглављених постамената познатим личностима сведоче и о томе да је некима од љубави према историји и традицији била преча зарада од секундарних сировина.

Никада нисам био неки фан трактора и остале пољопривредне механизације, можда и зато што сам их до своје деветнаесте године, док нисам отишао у ЈНА а после у Нови Сад, возио и поправљао с оцем који се бавио пољопривредом и имао три трактора, два комбајна и велики број прикључних машина. Отац је имао, рецимо то тако, специфичне методе васпитања и рада. Ипак, када сам ушао у двориште Музеја Жеравица а неколико минута касније и у сам музеј, било ми је жао што отац није жив да ово види.

Био сам у сличним музејима од Манчестера до Венеције - музеј у овом банатском селу је тако богат и добро уређен да се не би постидео ниједне светске метрополе и требало би увести као обавезу деци из целе Војводине да га организовано посете.

Све је почело крајем седамдесетих прошлог века од идеје Миловоја Жеравице (1931-2009) да набави трактор Фордсон 10-20 ХП из 1924. године какав је имао његов отац Милорад (1909-1968), међу првима у селу и уз који је он одрастао. Имати трактор на селу, у то време је била права реткост и својеврсна атракција. Сасвим случајно је од пријатеља сазнао да у околини Крагујевца постоји такав трактор. Отишао је да га погледа и изненадио се када је тамо затекао неколико сличних трактора из тог времена. Тог момента је дошао на идеју да их све откупи и тако на неки начин спасе нестајања с ових простора.

Тренутну сталну поставку музеја започео је Миливој Жеравица, а завршио је његов син Чедомир. Збирка трактора је у целости прикупљена на домаћем простору. У виду сталне поставке прикупљени трактори су изложени јавности 1991. године у наменски изграђеном објекту. Централно место у колекцији заузима најстарији сачувани трактор у Србији и широј регији, амерички „Харт-Парр 30“ из 1920. године. Затим су ту још и бројни примерци из међуратног и послератног периода произведени у европским и америчким фабрикама. Поред тога, музеј садржи део етно поставке са старим занатима, као и већу колекцију старих радио и фотографских апарата.

Фото: Приватна архива

Одмах уз Музеј Жеравица налази се кућа породице Попов у којој је детињство провео Душко Попов по чијем лику је Јан Флеминг креирао агента 007. Душко Попов рођен је 1912. у Тителу, стицајем околности, док су његови пореклом из Карлова, односно данашњег Новог Милошева.

Док се боримо са ветром на путу назад ка Новом Бечеју размишљам како би Ново Милошево могло да буде као војвођанске Карлове вари. Село има толико атракција и потенцијала да би могло да живи од туризма и запошљава мештане околних села и градова. Када би се заиста обновио дворац Карачоњи и заиста ставио у функцију спа-хотел за који кажу постоје инвеститори, када би се направио неки Џемс Бонд тематски парк, са Музејом Жеравица, Музејом Котарка и сеоским црквама - Ново Милошево би заиста могло да буде пример како се славна прошлост ставља у функцију сретније будућности.

Текст и фото: Роберт Чобан

EUR/RSD 117.5757
Најновије вести