НАЛИЧЈЕ СТАРОГ НОВОГ САДА Матилдине услуге плаћали војним тајнама

У пролеће 1923. сви су листови у Краљевини известили на насловним странама о бомбашком нападу на новосадску штампарију „Дојчес фолксблата“, најутицајнијег листа немачке заједнице у Војводини.
a
Фото: freeimages.com

Причињена је замашна штета, а само због чињенице да су бомбе биле напуњене обичним барутом, те зато њихово дејство није било разорно, нико није страдао. Јер, штампарија са налазила у приземљу двоспратног здања где је на горњој етажи становало неколико породица с децом. Полиција је одмах блокирала улице око зграде, али атентатори нису ухваћени.

И мада никада нису откривени ни наручиоци ни извршиоци овог бомбашког напада, у позадини свега извесно је била политика. Наиме, како је тврдила тадашња локална штампа, “Дојчес фолксблат” је, као експонент берлинских авангардиста, својим писањем отворено подривао лојалност немачких грађана, „харангираjући их против Срба и радикала“, те су бомбе вероватно представљале упозорење. Но, упркос оправданим сумњама да има оних којима је Берлин ближи срцу од Новог Сада и Београда, ни тих ни каснијих година ипак неће бити забележено ниједно хапшење каквих немачких шпијуна, за разлику од мађарских, који су пунили и затворе и новинске ступце

Један од најзанимљивијих случајева из те феле везан је за кројачког помоћника Светислава Станковића, којем ће новосадски суд ребнути неколико година тешке робије због шпијунирања за рачун Пеште. Станковић је извесно време, на самом крају Велике војне, био командир пограничне страже код Печуја у Барањи, и ту се упознао са извесном Маријом, с којом ће убрзо ступити и у љубавну везу. Тако ће у кревету Светислава прихватити и да за рачун Хортијеве владе прикупља податке о војсци у Војводини. Те податке он би давао Марији, а она их онда носила у Сегедин, успут се бавећи кријумчарењем свиле и других луксузних артикала.

Станковић ће у јануару 1923. и лично отићи у Печуј, где ће шефу мађарских обавештајаца, мајору Рожевају, предати тачно бројно стање 27. пука краљевске војске, преглед наоружања, па чак и адресе свих официра. Али када се месец дана касније поново упутио у Мађарску, ухапшен је. Будући да су код њега тада пронађена и бројна војна акта поверљиве природе, није имало смисла правдати се, те је његова једина одбрана на суду била да је све чинио због смртне заљубљености у фаталну Марију. 

Извесна Марија биће у срцу још једне шпијунске афере, након које је средином 1929. Суд за заштиту државе осудио инжењера Михајла Семередија, резервног официра мађарске војске, на 10 година робије, а васпитачицу Матилду Катои на три године строгог затвора. Суд је нашао да је Семереди крив што је за рачун комшијског обавештајног одељења прикупљао податке о стању југословенских војних јединица, па је тако успео да дозна број и тип аероплана у Новоме Саду, као и још неке важне податке, а у тој шпијунској работи му је помагала Матилда. Иако Семередијева љубавница, она ће, по инжењеровим инструкцијама, у исто време одржавати интимне односе и са једним српским капетаном. Како овај официр очигледно није био непресушан извор информација, Матилда ће током времена од своје другарице Марије Швраке, иначе девојке лаког морала, тражити да је упозна са што више момака с еполетама.

Тиква је пукла када је Семереди покушао да увуче у своју мрежу царинског службеника Августа Заблаћана, и то за месечну плату од 7.000 динара и приде награду за сваки поверљив акт, али је овај то откуцао српским властима. На суђењу, међутим, није Заблаћан био главна звезда, већ Марија. Она ће до детаља испричати како је подводила Матилду српским официрима, који су њене сексуалне услуге практично плаћали војним тајнама, те да је и њу по сличном моделу васпитачица хтела да уплете у своја шпијунска злочинства. Матилда Катои је све те оптужбе категорично одбацила, играјући на карту да је Марија проститутка, „која се целом свету за паре давала“, те да стога њена реч ништа не вреди. На ту карту су играли и адвокати одбране, тврдећи да цео случај није добро ислеђен, већ је стављен само у руке сведока чије су моралне квалификације – мизерне. Но, суд се тим неће сложити, већ ће бити склонији да верује Марији, која није ни крила да се бави најстаријим занатом, него васпитачици у дечјем забавишту кроз чији је кревет прошао читав официрски кор.    

Но, неки озбиљнији играчи из те феле нису ни стигли до суда. Тако ће крајем априла 1925. на прузи код Новог Сада чувар пронаћи леш непознатог мушкарца. То што му је глава била размрскана, а десна нога одсечена од трупа, представљало је „доказ” да га је воз прегазио. Непознаница је била – како и зашто. Истрагом је утврђено да се радило о Вацлаву Бенешу, чехословачком поданику, код кога су нађене три фотографије непознатих мушкараца и револвер, док су у његовој ципели били скривени комадићи поверљивих списа. Сумња да је реч о мађарском агенту остала је запечаћена у полицијском досијеу.

Мирослав Стајић

EUR/RSD 117.0612
Најновије вести