Звук којим се оглашава је нежни звук певајуће чиније који личи на звук звона и када год се огласи, уз њега се појави порука „диши и насмеши се“. То је мој свакодневни подсетник да се више пута у току дана сетим да удахнем лагано и дубоко, да направим мали предах у мислима и у осећањима без обзира на то у каквом се окружењу или располжењу у том тренутку налазим.
Дешава се повремено да пречујем тај звук, али је ипак већи број ситуација у којима послушам савет који сам сама себи дала. Примећујем да се у тим моментима моје расположење стварно промени. А онда, када приметим да ми је већ од једног продуженог и смиреног удаха и издаха праћеног осмехом боље, тада ми некако буде још боље, па ако сам у прилици, поновим неколико пута те радње. И баш ми прија. Та једноставна, кратка, намерна и свесна активност чуда чини у мом енергетском систему. Немам инструменте да то измерим, али сам уверена да то доводи до промене у фреквенцији којом моје биће вибрира и да то не мења само моје расположење него и стварност око мене. Заправо, мења се мој угао гледања на стварност око мене, а то онда по законима квантне физике утиче како се та стварност осликава, тј. на који се начин материјализује. Због лудих околности у којима сви живимо, упадам и ја у стања нервозе, незадовољства, љутње, па повремено и очаја питајући се куда иде овај свет и шта се дешава са душама људи, због чега смо се тако окаменили и удаљили једни од других. Ако ми се у сред таквог расположења догоди (а догоди се често баш тада) да се огласи мој подсетник, тај дубоки умирујући удах и осмех, сваки пут ме изнова врати у неко норамлно стање и натера да помислим да имам много разлога да будем захвална животу, ако ни због чега другог, а оно зато што га уопште живим. Сетим се да сигурно има много више разлога да будем срећна што баш у овом тренутку живим на планети, него да негодујем због свега онога што се на њеној површини догађа. Не знам који су то све разлози, али сама помисао на то док траје тај дугачки, умирујући удах и издах мени донесе неко олакшање, као да се упали неко светло.
Подсетник ме врати у природно стање чисте животне радости која постоји сама за себе, као осећај среће што сам добила прилику да живим, да се радујем, да тугујем или шта год да осећам. Све су то искуства којима богатим свој живот, а која ћу да гајим и негујем зависи од личног избора који у сваком тренутку сама правим. Мој свакодневни подсетник ме подсећа да бирам она стања због којих ћу да сијам и себи и другима, а ако неком светло смета, е, па штета.
Нина Мартиновић Армбрустер
