Некадашњи комерцијални директор тог предузећа подсећа на то да је заједно с колегом Миланом Дрндарским и још неколицином стручњака својевремено, почетком осамдесетих госдина прошлог века, урадио пројекат по којем би се изградио насип подно Рибњака, од чега би корист била вишеструка.
– Најважније од свега је то што би се тим чином спречило вишегодишње подлокавање зидова Петроварадинске тврђаве, чије угрожености, очигледно, многи нису свесни – вели Ардан. – Без обзира на то од каквог материјала је саграђен тај културно-историјски објекат, тамо где вода има приступ, безбедност не постоји.
И други разлог, због којег наш саговорник тврди да и те како постоји разлог да се о том пројекту још једном добро размисли, звучи интересантно.
– Изградњом насипа, који би, по садашњим проценама, требало да буде висине између 9 и 9,5 метара, добила би се и велика површина корисног земљишта – 43 хектара – што Новом Саду и Петроварадину, односно Рибњаку, пружа разноразне могућности. Једна од њих је да би се ту могао изградити туристичко-рекреативни комплекс, с марином за чамце и пловила, док би горњи део био идеалан за неки хотел или неколико мањих смештајних јединица – у даху набраја Ардан, уверавајући да би за изградњу самог насипа било потребно не више од годину.
На сугестију да су за такав подухват неопходне знатне инвестиције и да се, у старту, поставља питање њиховог извора, тај витални пензионер нуди „једноставно” решење у виду оснивања посебног предузећа које би било задужено за реализацију тог пројекта. Оно би на основу понуђеног плана и програма процену улога могло претворити у акције и ставити их на тржиште, а не сумња да би се потенцијални интересенти брзо јавили.
– Интерес свакако имају и „Водопривреда Србије” и „Воде Војводине” – каже Петар Ардан. – Одавно је познато да на том широком делу дунавског тока практично не постоји одговарајуће речно корито и стандардан пловни пут. „Стомак” Дунава је код Рибњака проширио његову површину на 700 метара, а већ испод Тврђаве та ширина нагло се смањује на 300 метара! Знатни проблеми настају у зимском периоду, при великим хладноћама. Приликом пуцања леда, ледене плоче наслањају се једна на другу, чиме се повећава ниво и брзина воде, а та неуједначеност узрокује поремећаје у транспорту па је читав тај део одувек био проблематичан за безбедну пловидбу. На све то треба додати и угроженост бунара на левој обали Дунава.
Петру Ардану ни данас није јасно због чега тај пројекат, који је урађен на тадашњем Машинском факултету, није озбиљно схваћен, али је убеђен у то да та тема постаје све актуелнија.
– Климатске промене чине своје на целој земаљској кугли, а нико није поштеђен сила природе. Ко је ради у овој бранши, зна добро шта значе „беле воде”, када почне да се отапа снег с Алпа. А често постане касно када се на лицу места уверимо у снагу водене стихије – упозорава Петар Ардан, у нади да ће неко из актуелних градских, покрајинских или републичких структура препознати ту идеју и макар му дозволити да је у кругу стручњака још једном изложи и образложи.
Текст и фото: С. Савић
