Чинио је то с три различита тима, пошто је до највреднијег трофеја на Старом континенту стизао с Југопластиком из Сплита (два пута – 1989. и 1990. године), Лиможом (1993.) и Панатинаикосом.(1996.), чиме је себи обезбедио место међу бесмртницима у историји европске кошарке. Маљковић је, уз бављење спортом, дипломирао и на Правном факултету у Београду, али је тренерски позив остао његова највећа љубав и професија за читав живот. Од 2017. године председник је Олимпијског комитета Србије (ОКС), што представља круну његовог ангажмана, али у себи носи и велику одговорност за будућност српског спорта. „Дневник“ је замолио првог човека ОКС-а за интервју, што је он љубазно прихватио.
Актуелна пандемија корона вируса просто се намеће као приоритетна тема. Због ње су одложене Олимпијске игре и оне ће се, како је предвиђено, у Токију одржати у истом термину 2021. године. Пошто имате 67 година, припадате категорији грађана који не смеју да напуштају свој дом током 24 сата. Како то подносите?
- Радећи током каријере у седам земаља, увек сам био изложен страшном интензитету обавеза. Кући сам долазио само у ретким ситуацијама, тек толико да променим ствари, па одлазио даље за послом. Сада се осећам као возач формуле један којег извучете из болида и натерате га да седи код куће и, рецимо, гледа телевизију. Читам, понешто и запишем и сређујем библиотеку коју имам код куће и којој је довођење у ред било неопходно, а никако ту обавезу нисам стизао да реализујем. Имам свакодневне контакте с људима из земље, али и иностранства, па се може рећи да сам веома активан. Драги пријатељи ме зову, разговарамо, понекад евоцирамо заједничке успомене... Свестан сам да једноставно морамо све да издржимо и да немамо алтернативу. Није ми ово ништа ново, јер сам служио војни рок у ЈНА и упознао сам то шта значи дисциплина.
Колику помоћ наша држава пружа ОКС-у у свакодневном раду и припремама за ОИ?
- Држава Србија има заиста велико разумевање за 42 спорта која подржава, од чега су њих 18 олимпијски. Уз то, имамо велику срећу и због тога што је наш председник човек који живи у спорту и труди се да нам максимално помогне и омогући да сав потенцијал искажемо у пуном обиму.
Пред овај, да га тако назовемо – застој у свакодневном животу, били сте у Новом Саду, на откривању споменика Момчилу Тапавици, легендарном првом олимпијцу с наших простора?
- Изузетно сам поносан на оно што смо у Новом Саду направили, у сарадњи са Градом, Матицом Српском и градоначелником Милошем Вучевићем. Тапавица је ту част заслужио због свеврсног богатства живота који је имао и, ако смем да приметим, он ме је подсетио на јунака из популарног стрипа који је некада излазио – Луна, краља поноћи.
Увек су занимљиве прогнозе пред неку Олимпијаду у погледу тога колико медаља очекујемо од спортиста из Србије. Какво је ваше мишљење о томе?
- Никада нисам волео да прогнозирам. Знате, Срби воле да чују лепе, макар то биле и нереалне ствари. Они „храбри“ који их изрекну, народу су симпатични, а ја то не желим да будем. Барем не на тај начин. Хоћу да наши спортисти дају све од себе, да се боре пуних срца, али и уз сазнање да читав свет напредује. На нама из ОКС-а је да им обезбедимо врхунске услове за припреме и сада имамо више од годину дана то да урадимо на жељени начин. Лично, за мене Олимпијске игре у Токију почињу већ сутра.
Како је на ванредно стање реаговао ОКС?
- Олимпијски комитет Србије је, из сопствених разлога, организовао састанак са др Јовановић и др Кисић-Тепавчевић из Института Батут, које су дошле у наше просторије још 4. марта и с којима смо разговарали. Урадили смо то буквално први у нашој земљи, јер је ОКС од моје ћерке Марине Маљковић која ради у Кини, добио информацију да у Европу долази непознат и опак вирус. Нешто касније, уследило је проглашење ванредног стања у Србији, а ми смо тада распустили наше људе. Остала су, додуше, одређена дежурства, а контакте редовно одржавамо преко телефона и интернета. Били смо активни и у процесу одлагања Олимпијаде у Токију, тако да наше укупне укупне активности никако нису престале.
На чему тренутно, и поред ванредног стања, раде људи из ОКС-а?
- Основни задатак тренутно нам је да обезбедимо услове за тренинге спортистима, а они су, као што знате – забрањени. И то не смо у Србији... Баш ми се јавио Душко Ивановић, мој некадашњи играч, а сада тренер шпанске Басконије, који ми је испричао да су двојица његових ученика трчали по крову једне зграде, без контакта с било ким. Међутим, убрзо су дошли припадници полиције и скинули их одатле, после пријаве коју су добили од људи из комшилука. Једноставно, тренинзи нигде нису дозвољени и ни под којим условима. Када се стање буде побољшало, радимо на елаборату који се односи на нашу жељу да у одређеним халама и на три или четири места у земљи, групишемо спортисте-олимпијце и омогућимо им максималне услове за квалитетан и заједнички рад.
После дужег одгађања, уследила је одлука о одлагању Игара у Токију за годину дана. Какве је то импликације имало на српски олимпијски савез?
- Тражимо начин како да повратимо новац који смо уложили у куповину карата за Игре. Учинили смо то како бисмо их набавили по повољнијим ценама, у претплати, а сада је јасно да Олимпијаде неће бити ове године. Настојимо да штета по ОКС буде што мања, али све је то безначајно у односу на минус који има Јапан, као земља организатор. Све ће вам бити јасно када вам кажем да је у Токију изграђено око 6.000 станова за смештај олимпијаца, с тим да је требало да се они по завршетку такмичења очисте и среде и припадну људима који су их купили. То је предвиђено за септембар, а у супротном, организатору прете огромни пенали. Све је тамо сериозно организовано, баш каква је и сама земља, јер је уложено преко 12 милијарди долара у Игре. Колика је озбиљност људи који раде у том огромном послу, нека вам посведочи податак да сам, приликом промоције Тојоте у Јапану, срео Мирослава Церара, нашег некадашњег златног олимпијца, који је доживео невероватну част. Како ми је он сам рекао, људи из Тојоте су желели да му поклоне гимнастичку справу – коњ с хватаљкама. Када их је упитао о каквој је справи реч, добио је одговор да је то баш онај коњ на којем је стигао 1968. године до подвига живота! И не само то, организовали су и његов транспорт до његове куће. Ето, такви су Јапанци и тако схватају и организацију Игара у Токију.
За сада, Србија има обезбеђене укупно 64 олимпијске визе. Колико још наших спортиста очекујете догодине у Јапану и колика је штета за оне који су већ то право обезбедили, а Олимпијада је померена?
- Сви они који су обезбедили право да се нађу у Токију трпе велику штету, због припрема, каријера и свега осталог што чини живот врхунских спортиста. На губитку су и они чији су квалификациони турнири сада, због коронавируса, отказани, а који су могли да нам донесу нове визе, попут кошаркаша или рукометашица, например. Наравно, верујем да ће се они наћи у Јапану, заједно са, рецимо - стонотенисерима, који ће имати још годину дана да се припреме, а у Јапану их нико од нас, али баш нико, није видео. Енормну штету трпи и МОК, који је, на челу с председником Томасом Бахом, свакодневно заседао, баш као и група људи окупљена око Светске здравствене организације, која је нагласила то да је велика могућност да се вирус поново појави. Све земље чланице МОК-а, а ту их је окупљено 206, наспрам 193 државе које су чланице УН, мораће да заузму став по том питању и помогну.
Да ли ОКС бележи нека одустајања од уговорених спонзорстава за ОИ?
- За сада, наши спонзори су показали велику солидарност и нико није тражио повраћај уложеног новца. У пулу имамо неке дугогодишње пријатеље, попут ДДОР-а или Војвођанске банке, и сарадњом с њима смо презадовољни. Наравно, драгоцен нам је свако онај ко уђе у пул спонзора, јер на тај начин промовишемо висок ниво квалитета којим располажемо. За разлику од неких других националних олимпијских савеза, ОКС има можда и најбољи пласман новца који прикупи, јер чак 78 процената од укупне цифре иде спортистима, тренерима и разним програмима за младе. За то смо добили признање и од Томаса Баха, који нам је честитао и похвалио тај вид наше борбе за даљи развој спорта – завршио је Божидар Маљковић интервју за „Дневник“.
Александар Предојевић
