Од осталог младог света разликује се само по томе што је планинско трчање за њега истински изазов и признаје да је заљубљен у планинске стазе и богазе. Донедавно је, како сам каже, био само локални тркач, а однедавно је постао учесник неколико великих међународних манифестација. И не само учесник, него и - победник! А то је, признаћете, велика разлика. Има Душко свој Клуб за планинско трчање „Успон“, али никако да га поптуно активира, у чему упорно настоји, заједно с рођеним братом Сашом.
- Стално размишљамо о томе како да пласирамо постигнуте резултате, али то нико и даље не види – почео је причу Момић. - Ваљда сам одувек у души брдско-планински тркач, а волим и само планинарење. Увек сам желео да имам физичку кондицију и трчао сам по Фрушкој гори, а сада су стигли и добри резултати.
Недавно је овај Буковчанин био први у Бугарској, пошто је стазу од 81 км претрчао у рекордном року. Тај маратон бодује се за највећу светску трку на Мон Блану и он се квалификовао за једну од стаза, али нема новца за припреме и учешће, за шта му је потребно око 1.200 евра.
Незгодни сусрети
Имао је Душко и доста незгода приликом трчања и тренинга, о чему каже:
- Имао сам сусрете с дивљим зверима и змијама, које само фотографишем, пошто није реч о отровницама - објаснио је Душко Момић. - Ипак, најупечатљивији сусрет био ми је са чопором јазаваца, некако сам протрчао поред њих и они су само погледали замном. Било је и сусрета с дивљим свињама и имао сам много среће једном приликом. Наиме, протрчао сам на само седам–осам метара поред прасића и добро је што ме крмача тада није видела, јер би у том случају могло да буде баш незгодно. Ипак, уз себе никада не носим оружје.
- И сада ви мене питате зашто се онда толико трудим? Зато што, кадгод погледам у неко брдо, пожелим да га што пре савладам. Ваљда је то неки изазов скривен у мом бићу... Циљ ми је да људи прихвате оно што имају око себе, што им природа пружа, а ми имамо Фрушку гору, која је неискоришћена – додао је.
Учествовао је овај вижљасти момак на тркама на Шар планини, Ртњу, Сувој планини, Старој планини и чини се да прилично жали што и он не живи у таквим пределима.
- Све је то далеко од мене, али идем на трке и некако, иако доста тешко, успевам да се снађем за новац. Љубав према планинском трчању јача је од свега. Увек буде стотинак тркача у конкуренцији... Е, одмах да се и похвалим: прву победу остварио сам на Старој планини, на ултрамаратону (стаза дугачка 122 километра). Старт је био у поноћ и, међу много познатијим тркачима, освојио сам прво место. Наравно, било је и незгодних падова по мраку, али никада се не предајем. Када сам имао 24 године, чак три пута сам трчао по 100 километара.
Буде и те каквих криза и то не крије Душко, али помогне себи тако што попије мало воде и изотоника. А онда је открио и једну тајну и то како добија енергију:
- Једем сланину и то ону праву, а не ову „адидас“, и дуго сам после тога сит. Многи ми говоре да то не ваља, али не одустајем. За сада имам девет медаља и успевам да спојим и дуге и кратке стазе.
Наш саговорник свакодневно трчи стазама Фрушке горе и покушава да увек направи тренинг с братом Сашом, који одговара одређеној трци. Међутим, подршка је слаба, готово никаква.
- Требало ми је много времена да у свом Буковцу чујем реченицу: „Еј, па нисмо знали да се тиме бавиш“. Увек, међутим, победи упорност. Верујте да само желим да људи виде оно што ја видим – рекао је на крају приче Душко Момић.
Миша Павловић
