После рата дошли су колонисти из БиХ, а место је добило име по Здравку Челару, народном хероју чији споменик стоји у центру заједно са именима чланова породица житеља Челарева који су погинули током Другог светског рата у Босни. У Челареву данас живе Срби досељени из БиХ, као и староседеоци Мађари, Словаци, Хрвати и десетак Немаца...
До Челарева смо стигли бициклистичком стазом која вас од пре неколико година са новосадског Камењара води уз обалу Дунава поред Ветерника, Футога и Бегеча и представља заиста рај за љубитеље овог спорта.
У парку у центру места налази се римокатоличка црква Узнесења блажене девице Марије.На другом крају парка, практично у центру места налази се комплекс дворца који је на властелинском поседу настао у другој половини 18. века. Пролазимо кроз капију коју „чува” велики камени лав по којем је чувено пиво, данас „Карлсбергове” пиваре и добило име.
А историјат овог места је импресиван. Мањи дворац саградио је Марфи Липот на прелазу из 18. у 19. век и у њему је живео племић Никола Безереди са својом породицом. Безереди је одлучио да сагради нови Велики дворац, који је по плановима непознатог бечког архитекте и подигнут између 1834. и 1837. године. Иако је сама зграда проглашена дворцем, она је служила искључиво као летњиковац Николи Безередију који је поседовао куће у Бечу и Будимпешти. Комплекс је затим продат Лазару Дунђерском 1882.
После Другог светског рата, од 1947. до половине 1952. године, зграда дворца са пратећим објектима припадала је тадашњем Председништву ФНРЈ. Тада је у том здању повремено боравио председник Јосип Броз Тито. Дворац има статус споменика културе од изузетног значаја што се по његовом данашњем изгледу не би могло рећи. Овде је некада био јединствен музеј стилског намештаја у некадашњој Југославији. Данас је дворац у лошем стању, фасада је ишарана графитима, а намештај је пресељен у дворац у Кулпину који се такође налази у саставу Музеја Војводине и у нешто бољем је стању.
Продужујемо даље прометним путем до Бачке Паланке у којој се овог пута нисмо задржали јер иста заслужује посебну рубрику. Кроз атар, између поља прошараних јарко црвеним булкама стижемо у Карађорђево.
Од Тесле до Александра Карађорђевића
Од краја 19. века па до Првог светског рата дворац је био стециште угледних и значајних политичких и културних личности тога доба. Између осталих дворац су посећивали Никола Тесла, Паја Јовановић, Стеван Тодоровић и Лаза Костић, који је у част Ленки Дунђерској, коју је упознао у овом дворцу, написао најлепшу српску љубавну песму. Наиме песму “Санта Мариа дела Салуте” Лаза Костић је написао у Венецији где га је затекла вест о Ленкиној прераној смрти. У дворцу у Челареву је једно време боравио и Александар Карађорђевић.
Када данас прођете овим местом тешко би могли да поверујете да је овде пре пола века била британска краљица Елизабета Друга, иначе велики љубитељ коња. А овде је све и почело узгојем коња, давне 1885. када је Аустроугарска монархија оформила ергеле баш на том простору, због повољног географског положаја, близине Дунава и слатинастог земљишта које је изузетно повољно за правилно формирање копита код подмлатка коња. Земљиште које је богато калцијумом, погодно је и за производњу луцерке и овса. У почетку је то била Установа за одгој ждребади која су набављана од приватних одгајивача широм Монархије. Првенствено су доводили мушку ждребад из мађарске ергеле „Мезехеђеш“ и гајили до годину дана, а затим су поново враћана у Мађарску, где су служила у војне сврхе. Касније су првенствено одгајани радни коњи, Нониус расе. Ергела је била државно власништво Аустроугарске монархије. Крчењем храстове шуме и изградњом штала као и неколико стамбених објеката 1901. започело је насељавање овог комплекса. Ергела је основана као одгајалиште ждребади на око 1000 хектара обрадиве површине, а насеље уз њу је добило назив „Чикош Телеп“, у преводу на српски - „Ждребарско насеље“. Ергела постаје значајан селекцијски центар за одабирање расплодних пастува и кобила.
После Првог светског рата указом краља Александра Карађорђевића 1924. основано је Државно ловно-шумско добро. Одмах по завршетку Другог светског рата, већ 1945. године, обновљен је рад овог добра, у саставу Владе ФНРЈ. Остало је забележено да је већ 1948. овде организован дипломатски лов. Вероватно још тада се увидело да би ваљало један део овог богом даног простора, са разним врстама ретког биљног и животињског света, уредити у репрезентативне сврхе. Зато је 1957. отпочело уређење комплекса који је данас познат под именом – Репрезентативни објекат „Карађорђево“. Године, 1973. „Ловно-шумско пољопривредно добро“ дато је на кориштење Југословенској народној армији (ЈНА) и добило је назив Војна установа Карађорђево.
„Овде почивају кости братских совјетских војника и наших партизана палих у борбама за ослобођење Букина”, пише на црном мермерном споменику у центру Младенова, некадашњег Букина. Одмах поред је споменик Младену Стојановићу, лекару народном хероју погинулом 1942. из краја одакле потичу колонисти досељени у ово место.
Једна преко пута друге налазе се нова православна црква посвећена Светом Илији као и стара немачка католичка Црква Св. Ивана Крститеља чији је кров шездесетих година срушио па сада постоји само торањ напред и задњи део који је претворен у капелу. У средини између торња и капеле - расту коприве које ожаре сваког путника намерника и као да опомињу због запуштене културне баштине народа чији припадници су некада чинили већину у овом селу. Настављамо у правцу Бачког Новог Села где нас на првој станици очекује врућа босанска пита па нам је то мотив више да издржимо последње километре пута.
У шуми Гувниште налази се Капела Св. Антуна Пустињака која се сматра најстаријом хришћанском црквом у Војводини што је непрекидно била у функцији, чак и за време турске владавине Панонском низијом. Љубазни чувар на улазу у заштићено подручје нас пропушта и успут говори како су верници из Бача баш пре неколико дана били овде на миси. Након пола километра пут скреће у десно и води вас на мали пропланак у сред шуме где се окружена свеже покошеном травом налази капела.
Црквицу која је била готово потпуно срушена обновио је Јосип Штефковић, свештеник из Бача. Ова црква је последњи пут била обновљена пре готово 200 година, давне 1817. с тим да је 1960. мештанин Андрија урадио лимарске радове и обнову торња. Саграђена је у готском стилу, крајем 15. века, има само главни олтар, а слика Св. Антуна Пустињака потиче из 1850.
На раскрсници скрећемо у лево и настављамо ка обали Дунава и Бачком Новом Селу, финалној тачки наше бициклистичке руте. На улазу у село - гробље. Гробље к’о гробље рекао би неко - али ово је карактеристично по томе што су на њему једни до других сахрањени Немци католици који су некада чинили већину села као и Бошњаци муслимани и Срби православци досељени овде после Другог светског рата.
Један споменик на овом гробљу крије причу коју смо чули тек касније код Емине и Сеје на ручку: Мујкић Енес (6) пропао је у зиму 1991. кроз лед на Дунавцу и почео да се дави. Прискочио му је у помоћ комшија Мирсад Бркић (21). Обојица су се удавила, и обојица су сахрањена заједно. У Бачком Новом Селу тврде да тужнији дан место не памти.
Стижемо на нашу прву станицу у Бачком Новом Селу - питу са сиром код моје некадашње комшинице Весне која се удала у ово место. Весна и њен супруг држе ресторан „Код два јелена” иако је на фасади нацртан само један па остаје на машти госта да замишља ко је други рогоња. Уз питу са сиром за коју сам знао да ће бити добра, добили смо и бурек са месом који је Весна научила да прави од комшија Бошњака.
Римокатоличка црква Св. Ане у Бачком Новом Селу након одласка Немаца после Другог светског рата деценијама је запуштана. Пре неколико године добила је нови кров, а у плану је и обнављање торња и остатка објекта. Неки мештани, са друге стране - највише воле симболе и идеологију некадашње државе па како је дан наше бициклистичке туре био 25. мај - некадашњи Дан младости - југословенске заставе са петокраком могле су да се виде на неколико места у селу.
Пита и бурек код Весне били су само предјело, финална босанска гозба чекала нас је код Емине и Сеје неколико улица даље: риба, паприкаш од петла, јагњетина, пита зељаница и пита кромпируша и урмашице за крај. Сејо је рођени брат чувеног Нећка, власника чарди на Дунаву у Бачком Новом Селу и на новосадском Рибарцу. Нећко је преминуо прошлог лета па смо наздравили за покој његове душе, почела је пролећна киша, ми смо натоварили бицикле на аутомобиле и вратили се у стварност после целог дана проведеног међу дивним људима у селима уз Дунав која памте боље дане али се и надају да ће уз помоћ туризма поново вратити децу у напуштене куће.
Роберт Чобан
