Бициклом кроз Војводину: Кисач и Ченеј

Субота је поподне и пре поласка на данашњу туру, поново уз Канал ДТД од „Неопланте” до Руменке пустио сам поруку старом пријатељу у Кисачу, покрајинском посланику Павелу Суровом.
д
Фото: Приватна архива

Рекао ми је да ме чека у Културном центру где ће се вечерас одржати такмичење у певању. Стигао сам већ познатим путем уз канал до Руменке и уместо лево - скренуо пре моста десно у правцу Кисача.

Док сам окретао педале у правцу овог бачког села, које већином насељавају Словаци, сетио сам се једне адегдоте из предшколских дана.

„Децо, који је то велики празник у недељу?”, питала нас је васпитачица Марија Деман у вртићу у Бачу негде у мају 1974. Дигао сам руку и испалио: „Кирбај у Селенчи!”. Васпитачица се засмејала па онда уозбиљила: „Не, него 25. мај, Дан младости, рођендан нашег друга Тита!”. За мене, дечака од шест година, кирбај (сеоска слава) у Селенчи, словачком месту надомак Бача - био је највећи спектакл у току године: Живописни фестивал боја, укуса, мириса, звукова...

Фото: Приватна архива

Безмало пола века касније, возим бицикл по Војводини и оно што је један од првих утисака и не само мој - словачка места, како она већа, општински центри попут Бачког Петровца или Ковачице тако и села попут Луга, Сланкаменачких винограда, Селенче, Кисача, Кулпина, Белог блата, Лалића или Падине - уређена су и чиста чак и када су сиромашна…

Улазим у Кисач и фотографишем куће живих боја. Примећујем да поред старих, лепо одржаваних домова има и доста нових, породичних једноспратница. У центру села налази се споменик погинулим партизанима, офарбан, погађате - у светло плаву боју, данас је то само стуб пошто је деведесетих некоме пало на памет да са њега скине црвену звезду петокраку. Преко пута споменика налази се мала али лепо уређена Православна црква из 1773.

Кисач се први пут спомиње у 17. веку и то као село са искључиво српским становништвом, а стотинак година касније у село се досељавају и Словаци. По попису православних парохија у Кисачу је 1733. било 110 домова и два православна свештеника...

На прочељу Евангелистичке цркве се налази запис на латинском из 1795. који говори о друштвеним приликама на овим просторима у години када је изграђена црква о страшној суши која је била тих година и ратовима који су се у Европи водили. Унутра, у храму сам затекао жене које спремају ентеријер храма за сутрашњу свадбу. Док украшава белим тракама клупе, једна од њих ми открива: „Иначе се свадбе одржавају суботом али ова је у недељу јер младенци нису могли да нађу слободан ресторан!”

Преко пута је Назаренски храм. Знам из Новог Сада када сам једном ушао у њихову богомољу да погледам како изгледа да су ме љубазно замолили да изађем. Овде су назарени које сам затекао да уређују храм били љубазнији. Примећујем да на зидовима нема никаквих слика, фресака, икона, ниједно обележје... Један од верника који ме прати до излаза прича ми да су овде назарени припадници различитих народа: Срби, Словаци, Мађари.

Стижем до Културног центра и чујем музику из једне од сала. Одлучујем да док чекам Павела слушам пробу оркестра. Међу музичарима препознајем хармоникаша Ондреја Магловског који је често наступао заједно са Балашевићем.

Фото: Приватна архива

Седамо у просторије културног центра где нас на столу чека чувени словачки кулен. Павел точи „палинку” и препоручује да се иста „залива” пивом, тако раде у Словачкој. Не смем да претерујем, ипак се бициклом враћам преко Ченеја назад за Нови Сад.

Павел ми прича о историји Кисача и војвођанских Словака и ја сазнајем занимљиве биографије, историјске епизоде и анегдоте о којима се у Србији неоправдано мало зна. Чуо сам причу о доктору Милош Крну, родоначелнику банкарства у Војводини за време Аустроугарске и пријатељу и сараднику Јаше Томића, човеку који је први на овим просторима организовао „банкарске презентације”. Ту сам прошли пут чуо и за легенду о ванбрачној деци грофа Рудолфа Котека чије потомке у Кисачу и даље, 99 година од грофове смрти, зову „Котековци” о чему сам писао у репортажи из Футога. И најзад о Зуски Медвеђовој, сликарки из Бачког Петровца која је у међуратном периоду водила екстравагантан живот налик оном Фриде Кало, волела је и мушкарце и жене, била прва жена академска сликарка у војвођанских Словака, за време Другог светског рата отишла је у Словачку где је 1985. и умрла а њено име носи галерија слика у Бачком Петровцу. Недавно је њена ретроспективна изложба одржана и у Београду у „Галерији 73” при градској општини Чукарица.

Почињу да пристижу учесници певачког такмичења, девојчице, девојке и жене у живописним словачким народним ношњама. Стиже и Јан Возар, новоизабрани председник Месне заједнице Кисач, седа са нама на једну „палинку”.

Придружује нам се и Мирослав Брна, колоритни лик који живи у кући грађеној у баухаус стилу, какву очекујемо свуда само не у малом словачком селу у Бачкој. Мирославов отац био је академик Јан Брна, пријатељ Јосипа Броза и министар пољопривреде и шумарства Југославије 1962-63… Почиње такмичење у певању, сала је пуна публике, међу њима највише мајки и бака у словачким сукњама које су дошле да бодре своју децу и унуке. Павел поздравља на словачком све присутне, посебно председника Месне заједнице и мене као госта из „далеког” Новог Сада. Водитељски пар, девојка и младић у раним двадесетим, обоје плаве косе и још плављих очију као да су јуче стигли са обронака Високих Татри - најављују прву такмичарку - девојчицу Катарину Мартишову.

Морам даље да ме не ухвати мрак на пометном путу између Ченеја и Новог Сада. Искрадам се из сале док се најављује следећи такмичар.

Фото: Приватна архива

Успут, дворишту Дома здравља запажам нешто што би сте ту најмање очекивали - надгробни споменик. Реч је о гробу Јана Бранислава Мичатека словачког просветитеља, учитеља који је из Словачке дошао у Кисач 1863. затекавши неписмене пастире и ратаре. Мичатек је деценијама водио дневник, писао је кратке песме које су биле домољубне и сатирички усмерене против тадашњих мађарских власти у Аустроугарској. Мичатек је отац савремене словачке заставе и грба које је касније преузела Матица Словачка. Његова ћерка Ержика Мичатек била једна од водећих женских активисткиња у Краљевини Југославији која је изборила за право слушкиња да се образују на специјалним курсевима викендом када су имале слободно. Јанов син Људевит био је један од председника Велике народне скупштине која је у Новом Саду 1918. донела одлуку о присаједињењу Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији…

Ужурбано окрећем педале и пред сумрак стижем у Ченеј, салашарско насеље познато по малом спортском аеродрому који ће можда ускоро постати и међународни и неколицини угоститељских објеката.

Чувени дуд Ченејац налази се у дворишту салаша Живке и Младенка Кузмановића, са стаблом пречника 1,30 метар, старости између 180 и 200 година. То је најстарије дрво Дуда у Србији, заштићено природно добро и модел за типични ченејски сувенир: ракију дудовачу. Уз гробље, на изласку из села према Новом Саду налази се Црква Св. Духа, за коју не постоје поуздани подаци о години изградње, али према неким писаним документима постоји још од пре 1835. Неке од икона које се и данас могу видети у цркви осликао је Јован Клајић. Позната је и по томе што је око ње сниман део филма Поп Ћира и поп Спира. Тако бар кажу, мада протеклих година за сваку другу локацију у Војводини тврде да су управо ту 1957. снимани неки кадрови чувеног филма прве југословенске редитељке - Соје Јовановић.

Многе познате личности са музичке, спортске и пословне сцене купиле су или направиле протеклих двадесетак година салаш на Ченеју, отворено је и пуно ресторана који носе реч „салаш„ у називу. Мало их је аутентичних попут оног првог те врсте, Сплићиног „Салаша 137”, или новоотвореног “Дединог салаша”, али како је поводом смрти Ђорђа Балашевића писао колега Бранко Росић - данашњи људи, посебно Београђани али и многи други из региона - обожавају овдашње салаше, у њима виде онај мир и поетику које су изгубили у вртлогу ужурбаног и дигитализованог живота. Док ручају „супе, соса, меса” и гледају децу како се играју на трави покушавају на нађу нешто од онога што је велики песник са Салајке опевао у својим стиховима.

Ове године је тачно пола века како је Звонко Богдан спевао ванвременски тамбурашки класик „Хеј салаши на северу Бачке”. Док се у мраку приближавам светлима Новог Сада, размишљам како би био ред да да и ови на југу Бачке добију баладу достојну своје историје и лепоте.

Роберт Чобан

EUR/RSD 117.5754
Најновије вести