СОМБОРСКИ КУВАР И ФРИЗЕР У СЛУЖБИ КРУНИСАНИХ ГЛАВА ЕНГЛЕСКЕ ДИНАСТИЈЕ ВИНДЗОР

Свака част Карађорђевићима, њиховим крунским саветима и породичним везама са европским династијама, али и дан дањи се не зна како је ономад, 2016.године, тада тек престолонаследник принц од Велса а данас краљ Уједињеног краљевства Чарлс Трећи, током своје посете Србији „завршио“ у Стапару, омаленом селу онкрај Сомбора.
1
Фото: Приватна архива

Добио Чарли и стапарски, пиротском сличан, ћилим, издиванио се са овдашњим домаћицама, пробао аутохтону питу листару и вратио се за стони Београд, остављајући у чуду Сомборце због чега се одлучио баш за њихово село негдањих дунавских гусара.

Мистерија дестинације, тада само принчевске, посете Србији, поред уштогљеног и тајанственог староставног краљевског протокола куће Виндзора, могла би да се крије и у пасији Британаца да јако воде рачуна о детаљима историје своје династије, што их у неку руку ипак доводи у везу са Сомбором и његовим становницима ма колико то изгледало апсурдно. Јер управо у сомборским потомцима српских и буњевачких граничара, Виндзори, који су се тада још увек бележили као Сакс Кобург и Гот, пре стотинак година су имали, поред осталих, и Сомборце у својој служби.

Наиме, „копајући“ по варошким архивама овдашњи хроничар Милан Степановић је на свом сајту „Равноплов“ подсетио заборавне суграђане да се пре више од једног века управо један Сомборац, фризер Александар Витковић, бринуо о изгледу женских чланова империјалне династије Гордог Албиона, док је поодавно познато да је други Раванграђанин, Александар Хорватић, био краљевски кувар на истом двору. Како се Марсела, мати Витковићева, девојачки презивала Радин, што је презиме које се везује искључиво за Стапар, доконо се може закључити да је Чарлс Трећи пожелео да посети село из ког корене вуче фризер који јој је колмовао прабабу Мери, те бабу и стара-мајку Елизабету, али и варош у којој је рођен и главни кувар на крунидбеној свечаности деде Џорџа  Шестог и већ наречене,  уговеке краљице мајке Елизабете.

Прича о Сомборцима на двору Виндзора почиње 1861.године када се у Сомбору, од оца Мартина и матере Марселе, рађа Александар Витковић, који се након завршене основне школе у родном граду упутио у Пешту, не би ли постао шегрт у фризерској радњи за госпође, што је тада било врло редак занат. После науковања у угарској престоници сада већ фризер Аца одлази у царствујушћу Вијену, која није задовољила његове амбиције, па га са свега 22 године живота проналазимо у Лондону као креативца у фризерском салону намењеном искључиво за представнице енглеске аристократије.

За свега неколико година Витковић је постао љубимац дама из високог друштва, па и није било изненађење када је уследио позив на двор Виндзора, на коме је ускоро постао и лични фризер тадашње принцезе од Велса, Мери супруге будућег краља Џорџ Петог, сина тадашњег енглеског краља Едварда Седмог и унука краљице Викторије, а опет прабабе актуелног краља Чарлса Трећег. Када је 1910. Џорџ  Пети постао краљ Уједињеног Краљевства, а његова супруга Мери краљица и Сомборац Александар Витковић се уздигао у ранг краљевског фризера, што је био положај на коме је остао пуних 20 година, што му је можда (никада нећемо знати) омогућило да у сумрак живота на двору протежира једног од својих земљака, младог имењака Хорватића.

Други Александар у Лоноду се обрео такође преко Беча, у којем је, као потомак чувених сомборских гостионичара и власника легендарне рестаурације „Елефант“, али и куварски шегрт империјалног домаћинства руских самодржаца Романових, проширивао кулинарске видике. На препоруку Лајоша Каснара, власника ланца најпознатијих ресторана у Европи тога доба, почео је да шефује у познатом хотелу „Грабен”, да би се након неколико година пребацио у монденски Салцбург и тамошњи чувени „Мирабел“.

Фото: Приватна архива

Тадашња аристократија није могла да се засити Хорватићевих ђаконија, а како риба иде где је дубље а човек где му је боље, Александар је убрзо прешао Ламанш и скрасио се у Лондону, као неприкосновени арбитер кухиње чувеног лондонског  „Винстон” хотела што је била увертира и за најзначајније признање тадашњег, а по свему судећи и данашњег света кулинарства. Импресионирани одбијањем понуде да води рачуна о исхрани најмоћнијег човека на планети, америчког председника Френклина Деланоа Рузвелта, газде „Винстона” су му понудиле нови уговор, а и Фортуна му се осмехнула.

Како се тадашњи монарх Гордог Албиона, Едвард, заљубио у америчку распуштеницу Волис Симпсон и намерио да је, чак по цену абдикације, води пред олтар, право да руководи империјом над којом никада не залази сунце добио је његов брат Џорџ.  Ратни краљ Џорџ Шести и његова супруга, Елизабета, прихватили су се части и дужности управљања још увек моћном империјом, а како би се та моћ демонстрирала, ваљало је и сам чин њиховог крунисања учинити што величанственијим. И као логично решење за главног кувара се наметнуло име директора престижног ресторана „Винстона” Александра Хорватића. Већ сама чињеница да је овај Сомборац саставио мени за крунидбену свечаност и руководио аранжманом крунидбене вечере и виндздорском кухињом тог 12.маја 1937. године, донела му је и званичну титулу краљевског кувара и тиме га увела у галаксију гурманских бесмртника.

Тада, као и формални краљевски кувар, одлучује се за самостални пут и пред почетак рата у Пешти отвара свој ексклузивни ресторан „Златан цвет”, у коме су на јеловнику били готово сви светски кулинарски специјалитети. Мада је и за тадашње прилике овај посао изазвао праву помаму код доброг дела пештанске „хох” јавности, сомборски светски краљ кулинарства није дуго уживао у тешком муком стеченој слави, пошто је свега неколико дана пре напада Немачке на Пољску и самим тим почетка Другог светског рата изненада преминуо. Са свега 47 година Хорватић је као званично најбољи светски кувар по властитој жељи, за разлику од свог имењака Витковића који је вечну кућу пронашао у Лондону, сахрањен у породичну гробницу у свом родном Сомбору, који може да се похвали да је хранио и улепшавао енглеске крунисане главе.

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.0680
Најновије вести