Горан Скробоња: Рокенрол из срећнијих времена

Управо се, у издању „Лагуне“, појавио нови роман „Када кажеш да сам твој“ Горана Скробоње, запаженог приповедача и романсијера средње генерације, преводиоца и издавача. Основна прича прати стасавање и улазак у свет београдске и југословенске рок музике Лазара Петронијевића Лакија почетком 1980-тих.
Горан Скробоња
Фото: Dnevnik.rs

Од средњошколске клупе, младалачких маштања, успеха и губитака, љубави и разочарења, усхићеног слагања првих акорда на гитари, Лаки, са својом групом „Калкута“, стиже до врхова топ листи, концерата и зараде. Матица живота, међутим, носи га сасвим непредвидивим смеровима. Роман плени живописном, сугестивном атмосфером неких другачијих, срећнијих времена када је постојао и функционисао другачији систем вредности, живот се одвијао по устаљеним обрасцима које су бунтовни рокери музиком и својим понашањем покушавали да измене. Ипак, на хоризонту су се већ навлачили црни облаци крвавог распада државе...

Важите за једног од најзапаженијих писаца фантастике на српској књижевној сцени. Ипак, ваш нови роман је реалистична прича смештена у осамдесете године прошлог века?

- У овом роману нема онога што бисмо обично називали фантастиком – ако изузмемо то што у стварном времену и стварном миљеу имамо измишљеног јунака и (донекле) измишљене догађаје. По тој логици, ово је књига својеврсне личне алтернативне историје. Писци фантастике добро знају да је један од кључних предуслова за то да њихов текст буде убедљив елиминисање неверице код читаоца, тако да су у том погледу можда дисциплинованији и ревноснији у напорима да и најневероватније догађаје дочарају као аутентичне. С те стране, таква врста „тренинга“ свакако је од користи. Али, „Када кажеш да сам твој“ је заправо роман толико аутентичан и заснован на стварном периоду и стварним ликовима, да му такав приступ можда и није био неопходан. У сваком случају, искуство у писању фантастичне прозе није ми одмогло нити се показало као сметња.

„Када кажеш да сам твој“ је својеврсни билдунгс роман - роман одрастања главног јунака, Лакија Петронијевића, и његових „сабораца“ из школске клупе и бенда „Калкута“, које започиње и окончава се смрћу очева и пријатеља, а између њих су упознавање радости љубави и стварања односно разочарења?

- Такав је био доживљај читаве моје генерације која је била млада крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века. Да буде јасно: није ми намера да глорификујем то време, чак ни кроз ставове главног јунака, али чињеница је да је тадашња заједничка држава била место које данашњим грађанима расцепканих територијалних дроњака на Западном Балкану може да изгледа као нешто потпуно фантастично. Да подсетим – Југославија (од милоште: Југа) била је држава релативне социјалне правде и исто тако релативно малих разлика у стандарду између оних најсиромашнијих и оних најбогатијих; земља од двадесетак милиона становника са заједничким тржиштем, импресивним бројем производних погона и фабрика, мање-више сигурним запослењем и незамисливим изгледима да у првој фирми у којој се запослите проведете цео радни век и дочекате пензију (коју никоме није падало на памет да вам умањује или закида); о систему образовања, здравствене и правосудне заштите, те правима запослених да не говорим. Дакле, није реч о глорификацији већ једноставно о подсећању на околности у којима су одрастали јунаци ове књиге. И да, помисао на то да би могли да имају проблема у обезбеђењу голе егзистенције није им била ни на крај памети. Фантастично, зар не? А ипак, моја генерација је тако живела.

„Секс, дрога, рокенрол“, принципи „правог живота“ неминовно прожимају живот младих музичара спремних да из све снаге запну како би остварили своје циљеве. Они хоће све и спремни су да „изгоре“ у том напору. Да ли их тај ентузијазам дели од апатије која данас влада?

- Врло је тешко избећи замку идеализовања сопствене младости. На корицама ове књиге постоји реченица: „Прича о времену кад је лепо било бити млад“ – и заиста је тако. Наравно да је младост свакоме најлепше животно доба, али младост у деведесетим, па и на почетку новог миленијума, једноставно не може да се пореди са младошћу двадесет или тридесет година пре тога. Свет се драстично променио, околности у којима живимо драстично су се промениле. Ипак, нисам сигуран да међу данашњим талентованим и амбиоциозним клинцима влада апатија, односно да се они толико разликују од музичких хероја из осамдесетих; апатија је пре одлика већине других друштвених сфера и чини ми се да је уметничка сцена – не само музичка, већ и ликовна, књижевна, филмска, позоришна – можда још једини живи, неукроћени део друштвеног ткива земље у којој сада живимо. Она највећа разлика коју примећујем можда је само оријентација и крајњи циљ младих бунтовних талентованих људи: док су се пре три деценије они ангажовали у покушајима да мењају, побољшају постојећи систем који је полако западао у декаденцију ближећи се деведесетима и свом краху, данас ти „неки нови клинци“ углавном гледају да се докажу и потом – захваљујући том почетном успеху – напусте овај систем који сагледавају као потпуно бесперспективан. Енергија и ентузијазам младости увек су мање-више исти: околности окружења утичу на то како ће се они испољити. У књизи „Када кажеш да сам твој“ то је сасвим јасно предочено за период који сам желео да сачувам од заборава, макар на овај начин.

Као „споредни“ јунаци романа појављује се мноштво познатих имена, од Мићка из Индексовог позоришта, до стрип цртача Игора Кордеја. Како су они прихватили своје појављивање у роману?

Thumbnail

- Да, у роману се, поред измишљених, појављује и плејада стварних јунака који су данас познати нашој јавности. Неки од њих су активно саучествовали у настанку књиге својим присећањима на доживљаје из тог времена (поменути Игор Кордеј, Мирослав Цветковић Цвеле – басиста Бајагиних „Инструктора“, затим Игор Поповић са којим сам делио гимназијску клупу да би он потом постао аутентична рок звезда као фронтмен „Џакарте“), док неки још не знају да су се нашли у овој књизи, па ће бити занимљиво видети њихову реакцију. Међутим, то су углавном другови са којима сам одрастао и претпостављам да ће им бити драго када се присете неких тренутака које су можда заборавили (као рецимо Мићко, који је заиста рекао једном приликом да ми гитара звучи као хармоника, показивао ми акорде за Ленонову песму „Jealous Guy“ и причао ми згоде са снимања „Индексовог радио позоришта“).

Илија Бакић

Мањак романа о „златном добу“

- Заиста, као да не постоји доба које је више идеализовано од тих осамдесетих година прошлог века у СФРЈ, углавном због музике, и истовремено, доба мање описивано у нашој прози. Имамо много књига о деведесетима (што је и разумљиво), имамо много књига о ранијим историјским периодима, али о том „златном добу“ – не баш. Можда је разлог за то управо бојазан да ћемо, ако се поближе загледамо у то време, скинути са њега позлату, демистификовати га и коначно – сами себе разочарати. Мој роман о том времену је покушај да о њему говорим са носталгијом, али без патетике у коју увек постоји опасност да потонете. Надам се да је моја прича о Лакију и „Калкути“ успела да избегне ту замку, и да ће читалац – без обзира на то којој генерацији припада – бити њоме задовољан.

 

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести