Литерарни прозори у мноштво светова

Саша Радоњић (1964) запажени књижевник (песник, романописац, приповедач и есејиста) и музичар (кантаутор и члан „Соларис Блуз бенда“), новом књигом наставља низ својих дела у којима се мешају/спајају проза, дневнички записи и филозофско-сентенцијске забелешке а оквирна тема свих њих је промишљање уметности, савременог друштва, историје и сопственог живљења.
Насловница  књиге „Вечерњи доручак“, Саше Радоњића Фото: Дневник.рс
Фото: Насловница књиге „Вечерњи доручак“, Саше Радоњића Фото: Дневник.рс

Границе између литерарних категорија/жанрова за Радоњића нису важне па он није ни мало оптерећен задатим/устаљеним нормама већ се слободно/неомеђено препушта природним, спонтаним токовима својих мисли. Нови сегмент неформалне трилогије, после „Шведског стола“, самоодређеног као „Дневничке белешке“, и „Аутобиографских (и других) нестварних прича“, је дело „Вечерњи доручак“, са поднасловом „Приче и дневничке забелешке“ (ова „срећна“ формулација спаја жанровске одреднице обе претходне књиге). Као што су поменути наслови из трилогије специфична поигравања са устаљеним језичким фразама (шведски сто је, примарно, начин сервирања/изношења пред конзументе разноврсне хране, односно да ли и како аутобиографске приче могу бити нестварне?) тако и „Вечерњи доручак“ буди (оксиморонску) дилему која можда јесте (а можда и није) разрешена ауторевим појашњењем „ВЕЧЕРЊИ ДОРУЧАК је оброк за некрунисане краљеве несанице и њихове блудне драге“ које је на трагу (литерарно увек добродошлих) мистификација, овог пута са романтичарском аромом.

Књигу отвара 11 кратких аутобиографских прича (са једним изузетком), у распону од описа сопствене тешке болести (и безмало смрти) након које је следио опоравак и повратак/бујање стваралачке енергије, креативних (не фетишистичких) успомена из старог завичаја односно на тамошње претке, присећања на сопствене литерарне почетке те топле изразе поштовања појединим ствараоцима све до промишљања општих/вечитих људских дилема у савременом контексту односно сопствених стваралачких (списатељских и музичких) колебања и искушења. Тон ових проза је превасходно меланхоличан и када су емоције у првом плану и када „претеже“ ученост и неспутана спекулација.

Најобимнији сегмент књиге „Икебана“ садржи кратке записе и/или сентенце, неретко афористички интониране, на тему болног распада Југославије у братоубилачком рату, бомбардовања 1999. године, свевремених запитаности (од искушења атеизма и религиозности до поука савремене теоријске физике или осмишљавања беспућа интернета), пишчеве болести (као суочења са сопственом коначношћу) и опоравка (као повратком у познату реалност битисања) односно сталног промишљања литерарних тема и стваралачких мука. Не зазирући од хумора па и цинизма, пуког „тврдог“ веристичког манира али и високо естетизованих метафора - управо такав је низ луцидних и лудистичких исказа о икебани и њеним значењима - Радоњић исписује специфичан интимистички дневник „онога што сања и онога што му се дешава“. Литература (и њени светови) у свим тим одломцима меша се са текућом стварношћу и сећањима на прошлост творећи нераскидиво јединство које одређује пишчеву личност и интелектуалне одговоре на изазове и провокације света у коме постоји и опстаје. Наставак оваквог става и „праксе“ су „Књижевне СМС по(р)уке замишљеном противнику“ које су, како их писац (само)дефинише, „кратког даха и урокљивих очију“. Лепршаве и врцаве реченице спајају и преплићу читалачка искуства различитих епоха и стилских опредељења што ће знатижељном читаоцу измамити осмехе препознавања и зачуђености који се, истовремено, придружују већ постојећем, потцртаном утиску да Књижевност нема граница и да је саставни, витални, динамични део свеколиког живљења (не само менталног).

Радоњић у једној о аутопоетичких мисли-тези каже „Као писац, увек сам настојао да ми књиге више буду прозори, а што мање врата, односно да се кроз њих што више и што даље види, а не да се негде улази, још мање излази!“ а књига „Вечерњи доручак“ у потпуности потврђује те речи. Кроз њу је могуће сасвим слободно и необавезно кретање, вишестрано читање (од почетка, с краја, на прескок) и, врло пожељно, потребно и препоручљиво, поновно и поновно ишчитавање. А богатство широких, неспутаних погледа и увида у сваковрсне хоризонте (и иза њих), оплемењених мудрошћу и хумором, нуди прегршт раритетних интелектуалних и емотивних фасцинација, откровења и (само)спознаја.

Илија Бакић

EUR/RSD 117.2038
Најновије вести