Смештена по традицији на почетак августа, манифестација је током пет година постала неопходна уметничка константа овог гостољубивог града у који се преселила после свог првог охридског издања, оставши јединствен и светао пример потребне деметрополизације културе, што је протекле суботе поново потврдила бројна публика.
После официјелног отварања с поздравним речима градоначелника др Слободана Миленковића и уметничких руководилаца фестивала (пијаниста Зорана Имшировића и Марије Динов Васић) у акустички перфектној сали Дома војске, који са својим тимом пружа изванредну подршку, по избору реномираних извођача, нашем већ престижном фестивалу, наступила је „велика дама пијанизма“ (како је и насловљен њен концерт), Гулсин Онај. Једна од највећих турских уметница (ми се радо сећамо њеног сународника Фазила Саја који је наступио на Номусу) је у сваком тренутку свог реситала, почев од изласка на сцену и изгледа, и разуме се свирања, потврдила да то и јесте, у најпотпунијој мери и значењу. У сјајној физичкој и техничкој кондицији и интерпретативној зрелости, она свира енергично и страствено, као најбољи „мушки“ пијаниста, али и с бескрајном нежношћу, интровертношћу и контемплативношћу. Цео програм је посветила композицијама Фредерика Шопена, супериорно, али не и „такмичарски“ их тумачећи сочним, сонорно снажним и до краја заокруженим и „испуњеним“ тоном, с пасијом их водећи и развијајући, и управо се „ослањајући“ на важне акценте. Највише су нам се допали (после уводног Скерца у ха-молу), нарација и развијање приче у Балади бр. 3 у Ас-дуру, прекрасна певност кантилене Ноктурна оп. 9, бр. 2 у Ес-дуру, која је и поред нежности и лепршаве „растреситости“ увек тонски пуна, „здрава“ и звучна. С изразитим афинитетом за истицање господственог карактера пољског племства, свирала је и Велику полонезу оп. 22, с уводном, лирски обојеним Анданте спианатом.
Други део вечери отворила је Бриљантним варијацијама оп. 12 у Бе-дуру, које су попут прелепе интродукције, са сваким савршено „описаним“ и заокруженим мотивом и украсом, у кликтавим и звонким пасажима и „додатним“ раскошним гласовима, увели у Сонату бр. 3, оп. 58 у ха-молу. За потписника ових редова то је било и најлепше и најоствареније извођење овог Шопеновог дела, с готово нестварно изнијансираном лирском темом у првом ставу и у целини подвученим баладним карактером композиције. Наглашена фантазмагоричност другог, атача надовезаног трећег, с потресном (а опет веома
„једноставно“ донетом) мелодијом посмртног марша подвученог сонорним басовима, и права бура и „распрскавање“енергије, обиље звука и „растрзаности“, али и овде, свих изражајних елемената обликованих у раскошно аутентичну шопеновску мелодику, били су и најузбудљивији тренуци извођења
Одушевљена и невероватно сконцентрисана публика је стојећим овацијама, дуго, с пијететом и срдачношћу поздрављала сјајну уметницу, очигледно жељно и с радозналошћу очекујући и осталих пет клавирских концерата који ће се, закључно с 8. августом одвијати у инспиративном простору беспрекорно уређеног и одржаваног Дома војске у Врању.
Захвалност свима који подржавају фестивал, организатори и промотери овог значајаног догађаја посебно упућују и мануфактури „Штајнгребер“ из Бајројта, која је и ове године (по други пут) послала један од својих клавира без чијих врхунских особености ни музицирање угледних гостију не би имало такав сјај и квалитет, а ни „звук који овде носи традицију“, како је нагласио градоначелник Врања, не би имао такву носивост и одјек.
Марија Адамов
