Претпоставља се да је краљ Милан слике куповао, а колико и чија дела тачно – е, то нико не зна. Да ствар буде занимљивија, сигурно је да се с времена на време у аукцијским кућама широм света појаве радови која се приписују колекцији српског краља. На основу чега се та дела доводе у везу с Миланом, сасвим је друго питање. Али слике се продају, а као порекло се наводи управо то да се биле у поседу краља Србије.
По тврдњама неколико еминентних српских историчара уметности и људи који су водили неке од најзначајнијих музеја, сигурно је једино то да из времена док је Краљ Милан био жив није остао ни један запис нити веродостојан историјски податак о називу и једне једине слике коју је купио, али се сви слажу у томе да је он дела те револуцинарне епохе светског сликарства без сумње поседовао.
Било како било, 2013. године је једне од најзначајнијих светских аукцијских кућа продала пастел Едгара Дегаа, који се приписује колекцији краља Милана, што је у каталогу и наведено, и то за милион долара! На аукцији је било и дело Тулуз-Лотрека „Иза кулиса циркуса”, чија вредност је процењена на три милиона долара, али није продато. То није све: продавао се још један пастел Едгара Дегаа из серије пласачица, а цена му је била 1,2 милион долара.
То су само нека од дела која су се претходних деценија продавала по светским аукцијама, а за које се тврдило да их је купио краљ Милан, па да су потом мењала власнике. Наравно, с обзиром на то да попис дела која је поседовао краљ Милан никада није направљен, лако је сада да се уметнине којима се са сигурношчу не може утврдити порекло једноставно припишу Милану Обреновићу. Можда су слике заиста биле његове, а можда...
Милан је био веома контроверзна особа, коју Срби никада нису волели. На њега је покушано неколико атентата, подигнута Тимочка буна, водио је и губио ратове, али је спровео многе реформе без којих Србија сигурно не би успела да победи у два балканска рата и буде део победничких сила у Првом светском рату. Волео је уметност и жене, а сада је сигурно да је био и далеко испред свог времена. Уосталом, то има смисла рећи за човека који је ценио импресионистичко сликарство у време када су га исмевали најзначајнији француски ликовни критичари. И не само то: у Србију су почели да стижу уметнички утицаји са Запада и српски сликари су се укључили у светске токове, а краљ је и сам био ктитор бројних младих уметника који су слати у Париз и Беч на школовање и усавршавање.
Дакле, овде имамо две недоумице: да ли је слике уопште куповао, ако се не зна назив ни једне једине коју је поседовао; и шта је с њима било, ако их је имао.
Кренимо стога редом. Да је слике куповао, постоје потврде из неколико извора. Остала је , наиме, забележена прича о томе да је у Паризу српски краљ знао да ноћу упадне у кућу чувеног француског сликара Тулуз-Лотрека и буди га само да би од њега купио слику. Истина, то није забележено у историјским архивима већ у холивудском филму о Тулуз-Лотрековом животу, али где има дима... Такође, пронађен је и портрет краља Милана, који је настао у фотографском атељеу „Надар” у Паризу, а „Надар” је познат не само по фотографијама, већ и по томе што су у њему излагали импресионисти.
С друге стране, ни светске аукцијске куће нису колекцију краља Милана баш тако наводиле без разлога. Рецимо, у париском листу „Gazette des Beaux Arts” из 1939. године помиње пастел чувеног француског импресионисте Едгара Дега под називом „Жена која се чешља”, који је потицао из колекције „краља Милана од Србије”. Управо је та слика и била на поменутој аукцији 2013. У истом тексту париског листа се, поред овог дела, помињу још три или четири рада истог уметника, затим један портрет Реноара из његовог најбољег периода, као и мртве природе Пола Сезана. Сва ова дела била су, наводно, део „краљевске колекције” Милана и Наталије Обреновић, која је, незванично, почетком 20. века продата једном трговцу у Бечу.
Колекционарске легенде упућују на то да је нешто из те збирке распродато на аукцијама по Европи почетком 20. века, а да је један мањи део остао у власништву људи из династичког окружења на Двору. За једну слику Тулуз-Лотрека, која је средином прошлог века била на аукцији у Лондону, потомци једне угледне београдске породице с почетка прошлог века су потврдили да је потицала из збирке дворског ађутанта краља Александра Обреновића.
На основу тога могло би се закључити да је краљ Милан познавао сликаре и да је највероватније куповао нека од њихових дела. Он је у то био вероватно и једини европски монарх који је имао слуха за импресионистичко сликарство. Дакле, правац који ће изменити историју уметности и који је тек у каснијим деценијама у Европи постао ствар престижа и доминације, у Србији је још осамдесетих година 19. века имао пасионираног љубитеља – и то краља!
Када су српски сликари из ове мистериозне колекције у питању, на светлост дана, после више од 100 година, бануо је портрет краљице Наталије Обреновић, дело чувеног Уроша Предића. Краљ Милан је поседовао неколико слика тог аутора, а о путу краљичиног портрета дугом више од века – од двора до аукцијске куће у Лондону где је продат 2007, па до Беча, где је понуђен на продају 2011, за сада се може само нагађати. Слично, у једном селу код Ниша откривен је портрет Милана Обреновића, дело Ђорђа Крстића, краљевог стипендисте и једног од најпознатијих српских реалиста. У време Првог светског рата, слику су сабљама исекли бугарски војници. Тешко оштећено дело, које је јединствено у српском сликарству као једини просторни портрет, недавно је рестаурирано.
Дакле, нема сумње да је неке колиције било, али какве? Интригантно је и то што се зна да су на аукцији у Бечу 1905. године продате и неке ствари из заоставштине породице Обреновић, али је тамо било мало слика. Занимљиво је да се ни код једне слике, а која је касније продавана по свету, не наводи да је купљена у Бечу на тој познатој аукцији.
И, онда, шта је било с колекцијом слика импресиониста? Па, уврежено је мишљење да је колекција, укључујући и импресионисте, нестала након Мајског преврата 1903. Међутим, и то се мора узети с резервом јер је питање да ли је Милан уопште све купљене слике донео у Београд или их је можда држао негде у Паризу или Бечу. У неком стану, хотелу или галерији.
Има и оних који тврде да је део слика оставио прогнаној супрузи краљици Наталији. Међутим, и у то се да сумњати, јер је она умрла у манастиру Сен Дени крај Париза, а тамо тешко да се бринула о колекцији.Истина, траг преко Наталије можда би ипак могао довести до неких слика или њиховог путешествија. Јер, управо њој је после Мајског преврата 1903. године припала сва имовина породице.
Било како било, испада да после Мајског преврата и убиства краља Александра и краљице Драге, са сцене Србије није заувек нестала само династија Обреновић, него и колекција слика. Пошто никада није ни направљен тачан попис дела која је краљ Милан поседовао, о њеној вредности се данас може само нагађати. Не зна се ни да ли је слика било пет или 55: све је под велом тајне. Јаван је био само атентат, а да ли су, рецимо, Аписови јунаци мрзели краља и краљицу а волели слике и паре – и то би ваљало истражити, ако је икако могуће. Можда су их продавали по Србији или по Европи или су пак слике чували за успомену по таванима и подрумима?
Ипак, нада за проналазак неке слике Тулуз-Лотрека, Клода Монеа, Едгара Дегаа или ко зна кога другог, још увек постоји. Кад могу аукцијске куће да налазе дела која се приписују колекцији краља Милана, можда се посрећи и неком нашем колекционару или случајном налазачу? Или држави, што да не...
Дејан Урошевић
