Ова изложба представиће београдској публици динамичне огрлице и уметничке фотографије којима Жељка доноси свој префињени ликовни израз. Жељка Башић Савић рођена је у Добоју, а од девете године живота у Далмацији, где у Сплиту завршава основну и Школу за примењену уметност - одсек фотографије. Потом долази Београд на студије глуме на Факултету драмских уметности, где је након тога остварила је велики број улога на филму, телевизији и у театру: „Бањица”, „Директан пренос”, „Вело мисто”, па „Покопано дете” у ЈДП-у, „На дну” и „Распућин” у Народном позоришту ... Са доласком деведесетих сели се у Немачку где живи и данас.
Можете ли нам рећи нешто више о самом називу изложбе, како је настао и шта представља у контексту изложених дела?
– Назив изложбе се односи на све моје емоције, сећања, боје и светло везано за море. Откако сам отишла са мора на своја далека путовања, сваки боравак користим да хватам у мрежу све што ми је важно и што ме дотиче. А дотиче ме све, од погледа, речи, таласа, боје неба у рану зору, мириса брескви на пазару, гласности и вике на сваком кораку, тренутак кад сунце почне да осваја површину мора… Све жедно и гладно ловим у своју мрежу. Управо из те мреже сећања на море, које ми је вечита инспирација, настали су радови који ће бити изложени у галерији Сингидунум у Београду. А и каква бих ја била Далматинка да не ловим и не хвалим се богатим уловом.
Радови су настали у току пандемије - да ли су само временски одређени тим периодом или суштински комуницирају са специфичним околностима у којима су настали, односно размишљањима и емоцијама иницираним локдауном?
Време локдауна у коме смо били присиљени да остајемо затворени у својим кућама наравно јесте директно довело до фокусирања на креативно стварање и на покушај да се немогућност нормалног функционисања претвори у проналажење лепоте. Требало је побећи из дана који су нас сатирали бригом. Ја сам заронила у имагинарни свет и почела игру у којој нису владала правила закључаности, немогућности комуникације и бежања од људи. На тај начин сам и бежала од звери која нам је легла на леђа и добро нас плашила. Вратила сам се природи, машти и уметности. Резултат те игре је ова изложба огрлица, фотографија и поетских записа.
Колико сте, стварајући радове, размишљали о евентуалном излагању у Србији? У каквом односу они стоје према тој мисли, према сећањима и емоцијама које гајите везано за период проведен у некадашњој Југославији?
– До те мере сам везана за овај простор, а довољно сам близу да могу стално и физички да будем у контакту са људима и мојим градовима, да готово све што радим има везе са овим простором. Много сам се селила по простору Југославије, та земља је била моја земља и сва моја сећања и емоције су уграђене у мене каква јесам. Тако да сам природно створила једну колекцију у Немачкој, налазећи инспирацију у Далмацији и ево излажући је у Београду. Кад покушавате да створите неко уметничко дело, онда употребљавате све своје ресурсе, креативне капацитете, машту и спретност да изразите оно сто желите, или морате да обликујете и покажете. Све моје емоције, сви моји пријатељи, све моје инспирације су увек у мени, они ме чине таквом каква јесам и показујем их тамо где се налазим. Без фиге у yепу.
Били сте веома активни на домаћој глумачкој сцени пре одласка у Немачку. Шта вам је нова земља пребивалишта донела у уметничком смислу, какве ангажмане и сарадње? Колико сте тамо активни на уметничкој сцени?
– У тренутку кад сам одлазила из Београда и из земље, било ми је јасно да нећу моћи да се бавим глумом, јер нисам знала немачки језик. Али у тим тренуцима сам имала неке друге приоритете и у судару са надолазећом ратном претњом нисам имала дилему. Тек после су ме, наравно, сустигла питања о немогућности да наставим живот онако како сам га до тада не само живела, него и осећала и дисала.
Глумом сам се бавила зато што је тај начин изражавања био органски мој. Сећам се да ми је један млади колега, када сам почела да радим у Келну на Радију Дојче Веле, у једном тренутку рекао: „Па ти живиш посао“. Рекао је то као критику. Нисам уопште схватала шта хоће да каже. Јер, наравно да живим свој посао. Истим емоцијама и стомаком сам се у почетку давала и новинарском послу и свему ономе што чини рад у једној редакцији. А ту су била потребна друга „изражајна средства“. Самим тим су се врло брзо јавила питања о правилности донесених одлука. Али нисам дала да ме та врста колебања савлада.
У позориште, иза сцене сам ушла тек после неколико година, одлазећи са супругом (чувени бас Вукашин Савић, прим. аут) на његову оперску пробу. Е, у тренутку кад сам чула чланове оркестра који су испробавали звук својих инструмената или једноставно вежбали пред пробу, заиста ме је ухватила мала снага. Јер то су били звукови који су се увек у Народном позоришту чули у тренуцима кад сам долазила на јутарњу пробу. На сцену сам стала тек после осам година, у театру ТКО са којима све ове године редовно и радо сарађујем.
Било је врло необично научити се на кратак период пробања неке представе, на борбу са језиком који не осећас и са којим мораш да држиш дистанцу како би ипак успела да изразиш одређену емоцију, да смањиш емотивни набој и да га показујеш сакривајући га. Немачко позориште је фокусирано на редитељско позориште и глумачка емоција се „пласира“ на суженији начин. Хоћу да кажем да је било потребно почети испочетка, преиспитати сав глумачки изражајни потенцијал.
Како размишљате о будућности и колико ћете наставити да будете везани за уметничку сцену у Србији?
– Нисам уопште сигурна да размишљање о будућности или прављење планова у ова мрачна времена може да нам пружи било какву могућност за испуњавање неких жеља. Волела бих да је другачије, али морам признати да се трудим да се задржим у садашњем тренутку и да свакодневицу бојим онолико јарко колико је то у мојој моћи. Али ако било шта буде зависило од мене лично, везу и мој ангажман на уметничкој сцени у Србији покушаћу да проширим колико год то буде било у мојој моћи.
Н. Марковић
