Одрасла сам на селу и двориште, башта, као и даља околина била су наша игралишта, креда основно средство за ликовно изражавање и блато главни материјал за вајање, много пре пластелина.
Већ тада сам открила да имам таленат за сликање. Сећам се како бих се сваки пут пред тим белим папиром потпуно изгубила у неком другом свету из којег би машта слала сигнале мојој руци, а на папиру се појављивали жељени облици. Боје су се нежно разливале, а помало и цуриле, јер школски намештај су чиниле скамије, (дрвене клупе и столови повезани у једну целину) а њихове радне површине су биле искошене, фино прилагођене погледу и положају тела. А сећам се и како ме је учитељица дозивала и по неколико пута док ме не би истргла из мог измаштаног света и опомињала да седнем. Ја бих се сваки пут прво изненадила, па тек онда приметила да заиста стојим. А када бих након њене опомене села, чаролија би се распршила. Свет маште се тек у фрагментима враћао, а на папиру више ништа није изгледало онако како сам желела. Иако сам покушавала да учитељици објасним да ми је лакше и да лепше сликам док стојим, она је говорила да се на часу седи док се ради и није уважавала моју молбу. Временом сам освестила тренутак када добијем порив да устанем и почела себе да присиљавам да то не радим, јер такво је било правило школе, а мене су научили да је добра девојчица - послушна девојчица. Научила сам да како - тако сликам са оштро савијеном руком у лакту, а када пишем и дан данас „морам“ да пишем оштро савијеном руком, иначе ми је рукопис неконтролисан.
Нисам тада ништа знала о значају положаја тела, нити о повезаности са мојим изворним знањима и вишим световима која зависи од тога колико ми је кичма исправљена, јер само тако правилно дишем, а енергија неометано циркулише и преноси потребне импулсе које затим у стварности креирам. Нисам знала ништа ни о томе колико је седење на дрвеном намештају важно као уземљење и колико тај природни материјал подржава проток енергије. Прилагодила сам се, као и већина деце. Таленат наравно никада нисам изгубила, али му дуго нисам веровала и нисам га неговала. Верујем да за то још увек имам времена, па ме сликање чека да му се посветим када будем мало старија. Не могу ни да замислим колико се талената данас гуши у неким новијим, ко зна од чега направљеним, али наравно модерним школским клупама пардон, столовима и столицама, јер правила су правила. Али могу да замислим какви нас све преокрети чекају када почнемо да преиспитујемо ко је и из којих разлога одредио нека правила, и колико ће снаге бити потребно да се не подавимо у свему што ће на површину да исплива. Биће дивних слика када све то прође, осећам.
Нина Мартиновић Армбрустер
