КОТРЉАЊЕ РАВНИЦОМ: ПРАЗНИЧНА БЕРБА У ГАЗДИНСТВУ ПОРОДИЦЕ ОЛУШКИ ИЗ ЧОКЕ Камилица замирисала на стотину хектара
Камилица је замирисала на слатинастим пашњацима северног Потисја и на око стотину хектара које на својим парцелама узгаја породично газдинство Олушки из Чоке, где су комбајни почели убирање мирисних цветова претходних празничних дана и потрајаће наредних десетак дана.
Мирко Олушки (55) објашњава да је у производњи и берби сваке године другачије, а да је ове у нормално време, док је лане обављена две-три недеље раније.
– Усев је за сада у одличном стању, добро се држи , па још ако буде и ђурђевске кише, надамо се да ће ова година бити роднија и боља у односу на прошлу која је за све пољопривреднике била изузетно тешка. Бављење лековитим биљем даје веће приходе газдинству када су приноси 700 до 800 килограма цвета по катастарском јутру. Негде је то више, негде мало мање, зависности од парцела, али ако буде кише у наредним данима, након што обавимо жетву ове цвасти коју сада гледамо, очекујемо да би могло бити и друге бербе, односно да се цветови доње терасе расцветају и буде додатног приноса, што би знатно поправило резултат – каже Мирко Олушки.
Он предочава, да нажалост код нас произвођачи лековитог биља све теже прате комшије из суседних земаља, јер немају субвенције које добијају произвођачи из ЕУ.
– Оно што ми радимо о свом трошку у ЕУ се субвенционише, да се одмах након бербе камилице или неких раних култура, у другој сетви посеју или зелене биљне врсте које ће се касније заорати као биљно гнојиво, или да се засеје неки ратарски усев, како њиве не би остајале необрађене до нове сетве. У нашем газдинству због плодореда половина површина је под лековитим биљем, а друга половина под ратарским културама – указује Олушки.
Због изостанка субвенција и све строжијих прописа везаних за стандарде, анализе лековитог биља и осталог, површине под лековитим биљем се смањују, јер према уверавању Мирка Олушког пуно тога треба испунити у погледу захтева иностраних купаца, али и регулатива на којима се од прошле године инсистира и код домаћих купаца. Камилица и лековито биље газдинства Олушки завршава у „Маквал“ чајевима, а већим делом на иностраном тржишту. Да се камилица у газдинству Олушки гаји без третмана хербицидима и пестицидима, јер је непотребно и непожељно, доказ је да пчеле вредно са мирисних цветова, опрашују их и сакупљају нектар.
– Покушавамо да останемо у игри и причи коју смо још давно започео мој отац Лазар и ја наставио, али није лако. Ове године под камилицом је око стотину хектара и још око 200 хектара под другим врстама лековитог биља: менте, мелисе, морача, белог слеза, тако да под лековитим биљем имамо око 300 хектара и још толико под осталим ратарским културама. Водећи евиденцију о свим утрошцима и свему што прати производњу лековитог биља, да би се испоштовали сви стандарди, не чуди ме што се површине под лековитим биљем смањују. Људи одустају од производње лековитог биља и окрећу се мање профитабилним али сигурнијим културама. Уколико код нас у комшилуку произвођачи добијају субвенцију 500 до 600 евра по хектару, не можемо се са њима носити и бити конкурентни на тржишту без значајније подршке државе. Ако се томе дода и све теже обезбеђење сезонске радне снаге, бојим се да ће површине бити још мање – предочава Мирко Олушки.
Југославија била трећи произвођач на свету
Берба се обављала у раним јутарњим сатима, када запевају петлови од три сата па до девет сати, док има јутарње росе, да приликом захватања цветова ручним берачима не искаче главица цвета из грабуља. Тако убрана камилица није могла да подмири потребе прерађивачке капацитете фабрике „Мента“ изграђене у то време у Падеју, који је био 55 до 60 тона дневно. Крајем 70-тих година кренуло се са механизованом бербом, копирањем комбајна од комшија из Мађарске, тако што се житни комбајни преуређивани за бербу камилице. Лазар констатује да је у Фармакогнозији академика Јована Туцакова пуно тога лепог овековечено о камилици гајеној на пољима северног Баната, да има изузетан квалитет и садржај етеричног уља изнад просека. У то време највећи светски произвођач камилице била је Аргентина, одмах до ње је била Мађарска, а Југославија је била на трећем месту.
Доајен у бављењу лековитим биљем Лазар Олушки (80), који је у бављењу лековитим биљем више од пола века, потсећа да се својевремено половином прошлог века и раније, дивља самоникла камилица брала на пашњацима у околини Падеја, Остојићева, Јазова и других места на северу Баната, а да је 60-тих година прошлог века почело преоравање тих ливада ради узгајања камилице.
– Тврдило се у то време да на тим слатинастим земљиштима не може ништа друго да успева и да донесе такве приносе као камилица, тако да су се људи масовно одлучивали да гаје камилицу, а највеће површине сејане су на друштвеном земљишту у бившим земљорадничким задругама. Сећам се да је у Остојићеву тада под камилицом било преко 160 хектара! Пашњак од Остојићева до Падеја у ово време се белео од процвале камилице, а и сада је украшен цветовима мирисне дивље камилице. У тим годинама берба камилице је била мукотрпан посао, па су људи из ових места који су радили у предузећима у Сенти, Ади и Чоки, узимали годишње одморе због бербе камилице јер се добро зарађивало – присећа се Лазар.
И Душан Кесић је ветеран у берби камилице управљајући самоходним комбајном, наглашава да је време идеално и да берба иде добрим темпом, поготово због чињенице да нема полега усева, па у оваквим условима дневно може да се убере цвет са 12 до 15 катастарских јутара. – Камилица није толико захтевна од падавина и не одговара јој превише кише. Треба јој добра киша крајем марта и слабије освежење у априлу и онда буде овако добра. Парцела на којој садарадимо у атару Сенте је стварно за пример, лепо се бере, нема корова, тако да се убира само цвет и принос је очекивано добар. Када нема примеса корова, цвет камилице је даље лакше сушити и дорађивати у фабрици у Падеју – задовољан је учинком Кесић.