РУЧНО РАЂЕНИ ОПАНЦИ И СРЦЕ ПУНО ТРАДИЦИЈЕ Новосадска породица негује стари занат и идентитет ОПАНЧАРСКА ПРИЧА КОЈА ПУТУЈЕ СВЕТОМ
Ако неко жели да има опанке, било да га подсећају на некадашњу свакодневну обућу, да буде сувенир или део традиционалне опреме за фолклор, мораће добро да се потруди јер је оних који их и данас израђују све мање. Ипак, у Новом Саду то може - јер се у опанчарској радиониоци, односно Опанчарско-папуџијској радњи „Марина и Мића” Милана Илина сваке године изради између 700 и 1.000 пари опанака.
- У нашој земљи нема довољно опанчара, а све је мање и оних од којих се тај занат може научити - каже Илин. - Практично сам се сам образовао, а уз оно што је доступно на друштвеним мрежама, највише сам научио од мајстора овог заната - опанчара Слободана Милошевића Белог из Велике Плане и тек после тога се упустио у посао.
Он указује да се цео поступак израде опанака одвија на исти начин и коришћењем истог алата као и пре много година - дрвени калуп, чекић, нож, маказе, шило, кашика...
- Све се ради ручно, поступак је спор и потребни су и стрпљење и љубав. За један пар опанака потребно је око четири до пет сати активног рада, а који траје неколико дана. Сам почетак израде значи да се мора кројити кожа за израду ђона, који се потом потапа у воду да омекша и после тога ушива кожном траком. Након тога се ставља на калуп, где мора да стоји па се посао наставља наредног дана - каже Илин.
Он указује да посла има, баш као и купаца, од појединачних куповина, до многобројних кулутурно-уметничких друштава у земљи и ван ње, а да ново време има и нове начине пословања, што значи да се пласман, у највећој мери, одвија преко интернета.
- Најтраженији је шумадијски опанак и то у свим варијантама, као и влашки пертлаши, а осим у Србији опанци које производим у радионици у Новом Саду нашли су пут и на тржишта Сједињених Америчких Држава, Канаде, Аустралије, Шведске, Немачке, Аустрије...- казује Илин.
Удружење „Фолклорика”
Милановим напорима да се сачува традиција придружила се и супруга Марина Илин, која је основала удружење за неговање српске културе, традиције и фолклора „Фолклорика”, које окупља више од 150 чланова - од три до 73 године. Раду овог удружења подршку дају и Град Нови Сад, али и надлежне републичке и покрајинске институције, а „Фолклорика” са српском културом и традицијом успешно представља Србију на многим фолклорним фестивалима у Европи.
Вредно је напоменути да је ово Удружење пре четири године реконструисало обредни обичај Бачких краљица, које се изводи сваке године на Духове и обредна поворка пролази центром Новог Сада, што изазива велику пажњу Новосађана, али и многобројних туриста.
Сарадња између Опанчарско-папуџијске радње „Марина и Мића” и Удружења „Фолклорика” се огледа у заједничком пројекту „Опанке обувам, традицију чувам”, где се деци и младима представља опанчарски занат и наша традиција.
Наш саговорник наглашава да је за очување наше културе и традиције неопходно да држава буде уз оне који то раде и пружи им већу подршку.
- То су, кад сам ја у питању, надлежни препознали па сам добио подршку и Министарства привреде, Покрајинског секретаријата за привреду као и Градске управе за привреду. Уз то, сарађујем и с Националном службом за запошљавање, а преко Дома занатлија у Новом Саду, чији сам и члан, обучавам заинтересоване да се баве овим послом или да ручно израђују разне предмете од коже - истиче Илин.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина пресс, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.